Rat za propast SSSR-a

Bio je to legitiman odgovor na poziv tadašnjih vlasti u Kabulu da im se pomogne u borbi protiv ekstremnih islamista, koje su vojno i oružjem potpomogli SAD i njihovi saveznici. Nešto poput sadašnje uloge Rusije u ratom zahvaćenoj Siriji.

A takvih poziva bilo je na desetine. I u svima je naglašavan tada važeći „Dogovor o prijateljstvu, dobrosusedstvu i saradnji”, koji su Moskva i Kabul potpisali godinu dana ranije – 5. decembra 1978. Kako je pisao tada čuveni američki političar i strateg Zbignjev Bžežinski: „Mi nismo gurali SSSR u rat, ali smo učinili sve što smo mogli da ih na to navedemo.”U suštini, bila je to vešto smišljena kombinacija u kojoj je trebalo osigurati sukob dveju strana sovjetske i islamske – oslabiti ih do krajnjih granica i potom nad humkama izginulih podići pobedničku zastavu SAD. Slična taktika uspešno je sprovedena i u Drugom svetskom ratu kada su se Amerikanci u najstrašniji dotadašnji sukob u Evropi umešali tek kada su bili sigurni da će iz njega izaći sa oreolom spasioca.

Avganistan je oduvek bio teren na kojem su se sukobljavale velike vojne sile. Još u 19. veku ovde su koplja ukrstile dve moćne imperije – Rusija i Velika Britanija. Taj sukob je u istorijske čitanke ušao pod nazivom „Velika igra”. Ono što se desilo od 1979. do 1989. bilo je samo njen nastavak. Naravno, prilagođen novim okolnostima u kojima su SAD izrasle u neprikosnovenog lidera zapadnog sveta.

Objektivno, SSSR nije mogao da ostane izvan rata u neposrednom susedstvu, a tadašnji predsednik Leonid Brežnjev (1906–1982) nije mogao da se ne javi kao – mirotvorac. Krenulo se u rat koji iz mnogih razloga, jednostavno, nije mogao biti dobijen. I, zaista, rezultat je bio porazan: čak 15.052 izgubljena sovjetska vojnička života, uz još 53.753 ranjena i 417 nestalih bez ikakvog traga. Avganistanska vojska je izgubila oko 18.000 ljudi (poginulih), uz oko 77.000 ranjenih. Na strani pobunjenika broj poginulih penje se na 75.000 do 90.000, uz 75.000 ranjenih. Milioni civila oterani su u izbeglištvo…

U suštini, avganistanski rat bio je avganistanski samo po nazivu i samo naizgled lokalnog karaktera. Bio je to istinski sukob SAD i njihovih saveznika sa tadašnjom sovjetskom državom. Preciznije, na jednoj strani su se, prema zvaničnim podacima, našli: ograničeni kontingent sovjetske vojske, i vojska Demokratske republike Avganistan, ukupne moći oko 300.000 boraca i uz delimičnu pomoć Indije. Na drugoj strani: sunitski mudžahedini, potpomognuti džihadistima iz drugih zemalja, potom Pakistan, Saudijska Arabija, Japan, SAD, Velika Britanija, Narodna Republika Kina, Egipat, Federalna Republika Nemačka, Izrael, Libija, Francuska, Turska i Iran, kao i mnogobrojne grupe šiita. Iz današnjeg ugla gledano, zaista šaroliko društvo.

A onda je usledila do tada neviđena propaganda sa Zapada kojom je sovjetsko uplitanje u Avganistanu proglašeno – invazijom. Svetsko javno mnjenje samo je čekalo konačni pad socijalističke vlasti. Svoje je učinio i osećaj da je izgubljen jedan rat, na šta u Rusiji nisu navikli, da su oni koji su preko svojih glava preturili devetogodišnje potucanje po avganistanskim gudurama i ostali živi doneli kući teške psihičke traume. I ne samo to. Kao što je „velika igra” svoj nastavak doživela kroz rat u Avganistanu, tako je i sve što se tada dešavalo, na svoj način, kasnije pretočeno u ratove u Čečenskoj Republici Ičkeriji 1994–1990. i 1999–2009. godine.