Junaci pod uticajem Amerike

Evropska prvenstva se pamte uglavnom po šampionima, ali i po igračima zbog kojih je publika dolazila na stadione (nekada su košarkaši igrali u fudbalskim hramovima) i u dvorane. Počev od 1935. i prvog evrobasketa u Ženevi, u kojoj je tri godine ranije osnovana Svetska košarkaška federacija (FIBA), mnogi su lovili slavu u igri pod obručima. Neki su je i ulovili i upisali svoje ime masnim slovima u almanasima koji se rado čitaju u osvit novih velikih bitaka za naziv prvaka Evrope...

Pranas Talzunas, rođen u Čikagu 1913, bio je jedan od onih litvanskih igrača koji su pre Drugog svetskog rata donosili nova znanja, stečena na američkim koledžima. Bio je prvi koji je izvodio horog šut na evropskim šampionatima, što je doprinelo da ga proglase za najboljeg (MVP) na „Evrobasketu 1937“ u glavnom gradu Letonije Rigi. Natprosečne visine za to vreme (183 cm) koševe je uglavnom davao iz neposredne blizine, vešto rotirajući oko svojih čuvara. 

Dve godine kasnije, na svom terenu u Kaunasu, Litvanci su opet bili prvi, ali s novim atipičnim junakom. Frenk Lubin (tada 29 god) došao je u svoju domovinu iz Kalifornije, ovenčan zlatom sa američkom reprezentacijom na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. Bio je pravi džin u to vreme (198 cm), ali nije mogao da bude proglašen za najboljeg igrača, pošto je važilo Fibino pravilo da košarkaši viši od 190 cm ne ulaze u konkurenciju za to priznanje. Na tom šampionatu bio je i igrač i trener.

Na prvom posleratnom šampionatu, u Ženevi 1946, pojavio se Mađar Ištvan Nemet koji je u to vreme bio evropski „kralj horoga“. Tim oružjem je mučio protivničke ekipe, što su mu olakšavala tadašnja pravila: pošto nije postojalo pravilo „tri sekunde“, moglo je da se igra sa fiksnim centrom ispod koša koji je mogao tu da stoji do mile volje. Nemet je bio jedan od uzora našem Bori Stankoviću, potonjem generalnom sekretaru Fibe, od koga je video horog kada je mađarski Poštaš dolazio u goste Crvenoj zvezdi na Kelemegdan. Neposredno posle tog evrobasketa. Stanković je, inače, prvi Jugosloven koji je izvodio taj šut i to veoma uspešno.

Priča se da je Italijan Đuzepe Stefanini prvi izveo skok-šut na tom šampionatu u Ženevi (1946). 

Naša reprezentacija je debitovala na evropskoj sceni u Pragu 1947, a već u toj prvoj generaciji – iako nedovoljno stasaloj za medalje – bilo je virtouza o kojima je strana štampa pisala u superlativu. Na jednom turniru u Francuskoj, uoči „Evrobasketa 1953“ u Moskvi, francuske novine su Aleksandra Geca najavile kao „igrača broj 1 Jugoslavije“. Tako ga je krstio i čuveni francuski trener Rober Bisnel. Gec je, putujući sa Zvezdom po Evropi, imao priliku da vidi najbolje evropske igrače, ali i američki „putujući cirkus“ Harlem. Pošto je inače bio sjajan imitator, Gec je „skinuo“ mnoge poteze „globtrotersa“, pa i neka „uvrnuta” dodavanja, pojedine driblinge, što je donekle primenio i u Moskvi 1953.

Sredinom pedesetih neki evropski košarkaši nekako su nabavljali, od rođaka ili prijatelja, šesnaestmilimetarske filmove iz Amerike, sa mečevima NBA. Tako je jugoslovenski reprezentativac, „leteći Zadranin” Josip Đerđa prvi radio „rolinge“ i „leđne driblnge“, upijajući kao sunđer poteze svog idola Boba Kuzija, legende Boston „seltiksa“. Stekao je simpatije publike širom Evrope, pa i na prvenstvu u Moskvi 1965.

Šezdesetih su se pojavila dva neponovljiva igrača koja su, donekle, promenila košarku. Zajedničko im je bilo to što su slobodna bacanja šutirali odozdo, „iz kolena“. 

Prvi je naš Radivoj Korać (193 cm), koji je igrao netipičnog centra, okretnog, uvek u kontri, čija levica je srušila mnoge rekorde. Bio je tri puta najbolji strelac evropskih šampionata (1959, 1961, 1963), a i danas se nalazi na drugom mestu po proseku poena na svim utakmicama (24,8), iza Grka Nikosa Galisa (31,2). U jednoj TV emisiji, u Belgiji, pogodio je 100 „penala“ iz 100 pokušaja! 

Drugi centar je sovjetski džin Janis Kruminš (218 cm) koji je – ma koliko njegov izgled govorio suprotno – bio vrlo lucidan igrač. U vreme kad su retki bili košarkaši viši od dva metra, on je bio čudo nad čudima. Protiv sovjetskog tima se zato uvek pravila posebna taktika (recimo, iz naše selekcije čuvao ga je, kako je samo on znao, Nemanja Đurić, sa 198 cm).

Pojavom Krešimira Ćosića (MVP evrobasketa 1971. i 1975), krajem šezdesetih, u košarci se pojavio pojam „ol raund“ igrača. Sa 211 cm mogao je da igra sve. I za vreme studija na koledžu „Brigam Jang“ (1969-73), a i posle toga, nastavio je da brani boje Jugoslavije na evrobasketima, kao jedan od stubova generacije s nekoliko vanserijskih asova: Zoran Slavnić, Dragan Kićanović, Dražen Dalipagić (MVP 1977), Mirza Delibašić. Svaki od njih je, na svoj način, oplemenio kontinentalne šampionate. Ćosić i Dalipagić su odbili ponude dva NBA kluba - prvi Lejkersa, drugi Bostona - u vreme kad ta liga maltene nije ni pomišljala da angažuje strance.

Košarkaški savez Jugoslavije je sedamdesetih i osamdesetih stalno bio zagledan u Ameriku, u koju je svake godine slao na turneje reprezentaciju. Naši najbolji igrači su sticali ogromno iskustvo kaleći se protiv jakih koledža (rivali su im bili i asovi poput Medžika Džonsona, Lerija Birda i Majkla Džordana) što im je donosilo pomak u odnosu na konkurenciju na evrobasketima.

U to vreme, moćnoj jugoslovenskoj generaciji mogao je, donekle, da parira samo Sovjetski Savez. Zahvaljujući Sergeju Belovu (MVP 1969) koji je bio majstor igre „jedan na jedan“, prefinjeni bek šuter, sposoban da se pojavi i u ulozi pleja ili krila.

Sredinom osamdesetih u žiži su bili jugoslovenski „Mocart“ Dražen Petrović (Jugoslavija, mvp 1989), sovjetski gorostas Arvidas Sabonis (Sovjetski Savez, MVP 1985) i mala, ali nabijena turbomašina za koševe - Nikos Galis (Grčka, MVP 1987, najbolji strelac 1983, 1987, 1989, 1991). 

S pojavom „zlatnih momaka iz Bormija“ (omladinski svetski prvaci 1987) Jugoslavija je opet zavladala Evropom. Draženu Petroviću su se priključili Vlade Divac, Toni Kukoč (MVP 1991), Dino Rađa i Aleksandar Đorđević, kao i još neki sjani igrači koji nisu bili „bormijevci“ - Žarko Paspalj, Predrag Danilović...

Posle građanskog rata u Jugoslaviji, na „Evrobasketu 1995“ u Atini zasijale su nove zvezde, poput Dejana Bodiroge i Šarunasa Marčuljonisa (MVP 1995, iako je Đorđević sa 41 poenom u finalu odlučio šampiona i postavio rekord evropskih šampionata). Od tada su sve veći uticaj na kontinentalni šampionat imali igrači iz NBA (od Olimpijskih igara u Barseloni 1992. izbrisana je granica između profesionalaca i amatera). Ali postoje i drugi uticaji iz najjače lige, kao onaj zbog kojeg je Srbija ovog leta ostala bez Nikole Jokića, Grčka bez Janisa Adetokumba... 

Od Istanbula 2001. do danas, među osam najboljih igrača evrobasketa šestorica su bili iz NBA: Predrag Stojaković (Jugoslavija, MVP 2001), Dirk Novicki (Nemačka, 2005), Andrej Kirilenko (Rusija, 2007), Pau Gasol (Španija, 2009, 2015) i Toni Parker (2013), dok su svi najbolji strelci iz te američke lige: Dirk Novicki (2001, 2005, 2007), Pau Gasol (2003, 2009, 2015), Toni Parker (2011, 2013).

Videće se ko će na predstojećem evrobasketu moći da parira Pauu Gasolu. Kako stvari stoje, Srbija će imati dva kandidata, Bogdana Bogdanovića i Bobana Marjanovića.