Zre­lost do­no­si mu­drost

Da li se umet­nik uop­šte mo­že pen­zi­o­ni­sa­ti?

Od­go­vor se na­la­zi u gor­njoj kon­sta­ta­ci­ji, ali do­da­jem da sve ipak za­vi­si od je­din­ke. Dok ne­ki je­dva če­ka­ju da odu u pen­zi­ju da bi se ba­vi­li ne­kim sa­svim dru­gim po­slom, dru­gi se ra­du­ju pen­zi­ji zbog slo­bo­de, da još vi­še ra­de ono što naj­bo­lje zna­ju. U mom slu­ča­ju, to je mo­ja lju­bav pre­ma mu­zi­ci i mom in­stru­men­tu. 

Či­me se tre­nut­no ba­vi­te?

Uglav­nom mu­zi­kom, na­stu­pi­ma. Evo, ne­dav­no sam se vra­tio iz Bar­se­lo­ne, gde sam sa ko­le­gom Bo­ba­nom Pro­da­no­vi­ćem go­sto­vao u Grč­kom te­a­tru kao gost gru­pe „Bar­se­lo­na Džip­si Bal­kan or­ke­stra”, ko­ju vo­di naš ve­li­ki ba­si­sta Ivan Ko­va­če­vić. To je, za­i­sta, do­ga­đaj za pam­će­nje i ono što se ne mo­že re­či­ma opi­sa­ti! Re­dov­no na­stu­pam i sa Žor­di­jem Sa­va­lom, ču­ve­nim špan­skim i svet­skim bar­dom re­ne­san­sne, ali i tra­di­ci­o­nal­ne bal­kan­ske i evrop­ske mu­zi­ke.

Da li vam pri­ja rad u tre­ćem do­bu?

Rad ko­ji vo­li­te pri­ja u sva­kom do­bu ži­vo­ta. Uosta­lom, mu­zi­ka ne mo­že bi­ti sa­mo pu­ki rad, ona je to­li­ko uz­vi­še­na u od­no­su na osta­le de­lat­no­sti da se vi­še mo­že po­sma­tra­ti kao mi­si­ja, a ne pro­fe­si­ja. Otu­da je za­do­volj­stvo umet­ni­ka, ko­ji na sce­ni kroz mu­zi­ku go­vo­ri o naj­lep­šim taj­na­ma sr­ca, ne­što ve­li­čan­stve­no i te­ško do­ku­či­vo – kao sva­ka taj­na! Sva­ko do­ba je le­po, ako čo­vek na­u­či da se ra­du­je le­po­ti.  

Ka­ko se­bi pre­kra­ću­je­te dan, ima­te li ho­bi?

Moj ho­bi je grad­nja fru­la, če­mu po­sve­ću­jem sa­mo one pe­ri­o­de ka­da sam ras­po­lo­žen za to. Jer, da bih bio naj­bo­lji so­li­sta na fru­li, tre­ba da znam da na­pra­vim naj­bo­lju fru­lu, a da bih na­pra­vio naj­bo­lju fru­lu, tre­ba naj­bo­lje da svi­ram. Taj krug te­ško se do­sti­že. 

Šta su vam zre­le go­di­ne do­ne­le, a šta od­u­ze­le?

Vre­me je si­la ko­ja sve do­no­si i sve od­no­si. Zre­le go­di­ne do­no­se mu­drost, zbog ko­je gu­bi­te hi­tri­nu mla­do­sti. 

Ko­li­ko bi­ste opi­sa­li ide­al­nu sta­rost, sa­vr­še­no tre­će do­ba?

Ide­al­na sta­rost, na­rav­no, ne po­sto­ji, jer ni­šta ni­je ide­al­no. Mi­slim da su sreć­ni sa­mo oni ko­ji ima­ju zdra­vlje i sreć­nu po­ro­di­cu. 

Mo­gu li da­nas pen­zi­o­ne­ri u Sr­bi­ji do­sto­jan­stve­no da ži­ve?

Po sta­ti­sti­ci mo­gu, po sku­po­ći te­ško. Pa ipak, sre­ću čo­ve­ku ne mo­že da­ti ni si­stem ni dr­žav­no ure­đe­nje. Sre­ću čo­vek mo­že po­sti­ći sam i sa svo­jom po­ro­di­com.

Da li vam je pen­zi­ja do­volj­na da za­do­vo­lji­te svo­je po­tre­be?

Ako je skrom­nost naj­ve­ća vr­li­na, a je­ste, uz zdra­vlje, lju­bav pre­ma mu­zi­ci i le­po­ti, sve mi je do­volj­no.