​Levo, levlje, najdesnije

Videti čašu kao polupraznu radije nego polupunu ponekad je znak optimizma, barem kada se s pozicije vlasti odmerava koliko se u njoj nataložilo sindikalne žuči.

Radničke vođe su na ulice izvele 200.000 Francuza da demonstriraju zbog najavljenih izmena Zakona o radu, ali tim naoko velikim brojem mnogo zadovoljniji može biti onaj na kojeg je njihov bes bio usmeren. Novi predsednik Francuske Emanuel Makron dobio je pomilovanje: suočio se sa tek polovinom mase koja je prošle godine protestovala zbog sličnih planova njegovog prethodnika, Fransoa Olanda.

Za Olandov naum je dvostruko veća gomila demonstranata bila do vrha ispunjena čaša otrova koju su mu silom izlili niz grlo.

 

Proletos se još strahovalo se da će socijalno-ekonomsko nezadovoljstvo Francuza izručiti zemlju u ruke Marin le Pen, koja ih je, tipično za krajnje desničare, mamila pseudolevičarskom retorikom. Mada pre izbora nije skrivao da smera tržišne reforme koje pogoduju poslodavcima – naročito delikatne u ovo vreme socijalnih previranja i protivne francuskoj tradiciji jake zaštite radničkih prava i sigurnosti zaposlenja – Makron je i Le Penovu nadvladao i sindikate umirio. Većina njih se ovog puta uzdržala od protesta kakvima su i pre Olanda uspevali da zatuku pomisao na menjanje francuskog Zakona o radu.

USKRSAVANjE EVROPSKOG RAJA: Malaksalost čuvenih francuskih sindikata nije jedino što evropskim levičarima kvari sreću zbog toga što je upravo u Francuskoj, kao i na izborima u Holandiji i Austriji, zaustavljeno nadiranje krajnje desnice koje se činilo neminovnim nakon bregzita i pobede Donalda Trampa. U Norveškoj će konzervativci, prvi put od 1985. godine, dobiti drugi uzastopni mandat za osnivanje vlade. Kao što su i norveški laburisti dugo vodili u anketama pa ipak podbacili, i za nemačke socijaldemokrate se činilo da će zaoštravanjem levičarskih aspekata svog programa i naglašavanjem ekonomskih muka većine sunarodnika prestići demohrišćane Angele Merkel. Ipak, po svemu sudeći, na izborima u iduću nedelju socijaldemokrate će opet izgubiti.

Možda ovo znači da su prilike u Evropi, koliko god delovale krhko, stabilizovane i da većina ljudi oseća blagodeti rekordne zaposlenosti u Evropskoj uniji, o kojoj je pre nekoliko dana govorio predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker. Privreda se postojano oporavlja nakon krize, broj migranata se smanjuje. U tim okolnostima, političke krajnosti otpadaju i partije centra se, radeći pomalo za praktično sve grupe stanovništva i u ime gotovo svih ideologija, drže na vlasti. Svi su delimično zadovoljni, koliko je već dovoljno da ne dižu pobunu, bar do daljeg.

SUMORNA PERSPEKTIVA: Posmatrano na duže staze, jer se valja spremati i za neku buduću krizu, pred levicom su sumorni izgledi. I u zemljama gde je neki oblik socijaldemokratije tradicionalno jak – Francuskoj, Norveškoj i Nemačkoj – levica ne uspeva da iskoristi gubitak zamaha krajnje desnice na nivou Evrope i da povrati glasače koje joj je ova preotela kvazilevičarskim obećanjima.

Utoliko je bilo nepošteno kada je Tramp proglašen lažovom koji izmišlja nekakvu alternativnu levicu, novu skupinu radikala sklonih nasilju, da bi je izjednačio sa alternativnom desnicom, što je ime pod kojim se kriju verzije neonacista za 21. vek. Alternativna levica zaista postoji, ali odavno i ne tamo gde je Tramp traži: to je krajnja desnica, koja se uvek prikazivala kao socijalistička snaga iskrenija od onih sa levice i tako je tukla njenim sopstvenim oružjem, naročito u kriznim vremenima, poput onih za koje još nije izvesno da su u Evropi prošla, ma šta pričao Junker.

U SAD se valjda nije ni mogao očekivati proboj levice, ali bi se ona morala lecnuti zbog toga što, osim u Evropi, tle pod nogama gubi i na drugom kontinentu gde je imala uporište, u Južnoj Americi. Ne bi se smela zavaravati ni time što su u Velikoj Britaniji laburisti prividno ojačali, jer se i od njih sve veći udeo siromašnih slojeva odliva desnici.

Mnogi bogataši su, protivno rado širenom mitu o privrženosti krupnog kapitala otvorenim granicama, već pritrčali ksenofobima: dovoljno je samo pogledati mrežu finansijera Trampa i bregzita. Priklonila im se i srednja klasa, večito uplašena za svoj imetak i brza da poveruje da će ga zaštititi smeštanjem čitave države u bunker, odstranjivanjem tuđina i ućutkivanjem nepodobnih.

To što levica ne ume upotrebiti sopstveni populistički repertoar već ga prepušta krajnjoj desnici, ipak, nije samo njen problem. Za politički centar važi: ako ga sebi ne vuče levica, vući će ga desnica. Već je primetno da klasični konzervativci odolevaju ekstremnijim desničarima tako što delom usvajaju njihov rasizam, ekonomski ostajući pri onom shvatanju tržišta po kojem njegova sloboda uglavnom važi za poslodavce dok većina zaposlenih mora neprekidno strepeti da će izgubiti sve što ima. Pošto su i krajnji desničari dosad, šta god prethodno pričali, na kraju uvek sklapali savez sa onima koji imaju novca da finansiraju njihove policijski ustrojene države u večitom ratnom stanju, ta ideološka kombinacija može biti ugrađena u neku novu normalu Evrope. Ako se to desi, optimizam budućih Junkera zvučaće još sumnjivije nego danas.