Radna mesta za četiri fabrike automobila

Kragujevac – Samo statistika je sprečila Veroljuba – Verka Stevanovića da ostvari svoje suicidne namere. „Obesiću se, ako ne zaposlim 10.000 ljudi”, govorio je gradonačelnik Kragujevca pred izbore 2004. Četiri godine kasnije, Verko ne samo da je živ, već je, bar prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u punoj snazi.

Naime, prema zvaničnoj statistici, radna mesta dobilo je više od 15.000 Kragujevčana. Gledano iz ugla „Zastave”, to su četiri fabrike automobila. S obzirom na to da njih nema, Stevanovića smo svojevremeno, u intervjuu za „Politiku”, pitali gde su se zaposlili toliki ljudi? Odgovorio je da su to „zvanični podaci, koji se mogu lako proveriti”.

Nama, međutim, to nije uspelo. Ni u gradskim službama na koje nas je Stevanović uputio, niti na birou rada. Kako nam je objašnjeno, njihova metodologija ne prati gde se ko zaposlio, već „samo konstatuje ukupan broj novih prijava za posao”. A razjašnjenje, doduše nezvanično, kaže da se jedna osoba, tokom godine, zaposli i po tri-četiri puta na različita radna mesta.

Novih fabrika automobila, dakle, nema, ali nema ni drugih proizvodnih pogona, koje je Stevanović „otvarao” u predizbornoj kampanji. Jedna jedina grinfild investicija, hala TPV „Šumadije”, i dalje je prazna na ledini. „Šefenaher”, „Svislajon” i „Grah automative”, takođe, nisu otvorili svoje fabrike u Kragujevcu (sa ovim firmama je pregovarala gradska vlast, ali bez rezultata).

Umesto njih, u formiranoj Radnoj zoni „Servis 2”, nikao je „Šumadija sajam”. Jedna od mnogih gradskih firmi koje su formirane u vreme drugog Stevanovićevog mandata (prvi od 1996. do 2000.). U njima su zaposleni uglavnom simpatizeri i članovi vladajuće koalicije Zajedno za Kragujevac.

Ipak, to nije pomoglo da se smanji nezaposlenost. Ona, doduše, nije mnogo ni povećana. Na početku Stevanovićevog mandata, u Kragujevcu je bez posla bilo oko 24.000 osoba, a danas 1.500 više. Iako nepovoljna, ova statistika ide Stevanoviću u prilog, s obzirom na brojna otpuštanja, pre svega „Zastavinih” radnika.

Stevanovićeva zasluga je i nedavno usvojeni budžet od 5,5 milijardi dinara, najveći u istoriji Kragujevca i prvi put veći od niškog. Zahvaljujući dobrom marketingu gradonačelnik je uspeo da ostvari dobru poslovnu klimu i da, privlačenjem investitora za izgradnju hipermarketa i prodajom građevinskog zemljišta, napuni gradsku kasu.

Gradonačelnik Kragujevca imao je i dobru političku kampanju. Pod sloganom „Svi na ovu stranu” na vlast je praktično doveo sve stranke. Mrvice sa njegove „političke trpeze” prihvatili su i DSS, i SPS, i PSS... Pod sličnim sloganom, Stevanović ide i na ove izbore. Već se udružio sa G17 plus, a stvar oko postizborne koalicije sa dvojcem DS–SPO skoro da je gotova stvar.

„Stari lisac” pokušao je da u svoj široki front uključi i novinare. Njegovi saradnici su one, za koje su mislili da im nisu naklonjeni, javno optuživali da rade za Stevanovićeve političke konkurente. Tako su dopisnici RTS-a optuživani da putuju o trošku drugih stranaka, novinari „Večernjih novosti”, „Kurira” i „Glasa javnosti” optuživani su za pisanje naručenih tekstova, a u „Politiku” su stizala pisma „zabrinutih čitalaca”.

Radikali, međutim, najavljuju da će raskrinkati „nesposobnu i korumpiranu kragujevačku vlast”, ali Stevanović najavljuje pobedu i nove projekte.

Temelje za moguću pobedu napravio je na asfaltiranim ulicama, gasovodnoj mreži i na investitorima koji su, poput „Merkatora” i izraelske „Plaze”, ovde već uložili novac. Međutim, na plodove Verkovih obećanja Kragujevčani će morati da sačekaju, jer su u ovom mandatu bili „zeleni”.