Vidi, vidi Ujka Sam na pisaćoj mašini

***

Ali ni­je rod­na rav­no­prav­nost u to­me što se za­ni­ma­nje veb-maj­stor i veb-maj­sto­ri­ca raz­li­či­to pi­šu već je rod­na rav­no­prav­nost ka­da su isto pla­će­ni ona i on.

A ni­su.

***

Uva­že­ni pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta, so­ci­o­lin­gvi­sta (da je Ran­ka bio bi so­ci­o­lin­gvi­sti­čar­ka, kô ne­ka bo­lest) Ran­ko Bu­gar­ski re­če ono­mad: „Aman, lju­di pa ni­ko nor­ma­lan ne spo­ri rod­nu rav­no­prav­nost, ali ko ode u kraj­nost – po­sta­je sme­šan!” 

Ni­je ta­ko, ka­že Mir­ja­na Ka­ra­no­vić, ona zna bo­lje, kao rod­no rav­no­prav­na ima i ista sa­zna­nja kao pro­fe­sor; ni­je va­žno ka­ko šta iz­gle­da ne­go da li se ti­me do­la­zi do ci­lja!

Hm, da, ali ka­ko da te po­štu­jem ako ti se sme­jem. Ka­ko da osta­nem ozbi­ljan ako ti je ro­đa­ka tre­ner­ka, se­stra od tet­ke po­šta­ri­ca, ba­ba bi­la odža­čar­ka, a ćer­ka do­pi­sni­ca, iz mi­lo­šte na­zva­na raz­gled­ni­ca.

Ne bi­va to na si­lu.

***

Mi kad god smo hte­li ne­što na si­lu od­mah su nas bom­bar­do­va­li. A kad dru­gi ne­što ho­će na si­lu, a ti o to­me imaš sop­stve­no mi­šlje­nje, opet si kan­di­dat za stra­da­va­nje. 

Ako EU ka­že rod­na rav­no­prav­nost, on­da mo­ra bi­ti rod­na rav­no­prav­nost ma­kar pra­te­ći efek­ti bi­li i za­bav­ni. Ni­je va­žno, ti to ne raz­u­meš. Šta ne raz­u­meš, ob­ja­sni­će ti glum­ci. Oni su dru­ga Sr­bi­ja. Ceo ži­vot iz­go­va­ra­ju mu­dre i le­pe re­če­ni­ce, a on­da u iz­ma­gli­ci za šan­kom po­mi­sle da su ih sa­mi smi­sli­li. Ta se po­mi­sao od­mah raz­ve­je kad sed­nu oso­ko­lje­ni da pi­šu tvi­to­ve i po­ka­žu svu svo­ju elo­kvent­nost, pi­sme­nost i kul­tu­ru di­ja­lo­ga.

Na si­lu je sti­gla i Pa­ra­da. Ne voj­na, ona je si­la po se­bi, već ova ša­re­na. De­ve­de­set od­sto Sr­bi­je je bi­lo pro­tiv nje, i to­li­ko je i osta­lo u tom uve­re­nju i da­nas sa­mo se vi­še ne gla­ska­ju jer ako ka­žeš pe­der, a ne gej ti si ho­mo­fob ili ho­mo­fo­bi­ca, a za to se ide u za­tvor.

***

I za glu­pe i zlo­na­mer­ne od­mah da ob­ja­snim. I su­pru­ga i ja ima­mo pri­ja­te­lje me­đu ša­re­nom sku­pi­nom, do­la­ze nam na sla­vu, za­jed­no smo i le­to­va­li, ove što mi zna­mo kul­tur­ni su i nat­pro­seč­no obra­zo­va­ni, je­dan od njih sa­da će da dok­to­ri­ra...

Ali ja sam lič­no du­bo­ko pro­tiv to­ga da se u ško­li, a na po­gre­šan na­čin, uči da je to nor­mal­no, da je to sa­mo iz­bor. E, to je uvoz ide­o­lo­gi­je, a ide­o­lo­gi­ja da ni­je ide­o­lo­gi­ja zva­la bi se na­u­ka. Ma­nje du­ho­vi­ti bi re­kli da je po­zna­to šta je „po­za­di­na” ovog slu­ča­ja, ali ja dr­žim da bi bi­lo neo­zbilj­no da se sa­mo pod­smeh­ne­mo oni­ma što bi op­šte­nje s oso­ba­ma istog po­la iz­di­gli na ni­vo ide­o­lo­gi­je.

I na­sta­vim ja u tom sti­lu, ka­žem da sam pro­tiv jav­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja te vr­ste i kao i sva­ko­ga pu­ta po­ša­ljem tekst pre štam­pe svo­jim pri­ja­te­lji­ma do či­jeg mi je mi­šlje­nja sta­lo i od jed­ne od njih do­bi­jem sle­de­ći, stra­šan po moj tekst, od­go­vor. 

Tra­ži­li ste de­mo­kra­ti­ju, gle­daj­te:

***

„... Za­što to uop­šte ko­men­ta­ri­šeš? ... I za­što na ta­kav na­čin? Pa šta su ti lju­di, idi­o­ti, bo­le­sni­ci, lju­di sa po­seb­nim po­tre­ba­ma, šta? I kad ka­žeš – i mo­ja su­pru­ga i ja ... eto po­zna­je­mo ne­ke, čak ih i po­zi­va­mo u ku­ću ... Pa ti na taj na­čin po­ni­ža­vaš i se­be, a i svo­je ta­ko­zva­ne pri­ja­te­lje – ko­ji to sva­ka­ko ni­su, čim mo­žeš da ih na ova­kav na­čin po­mi­nješ … Pa šta su oni – ni­ža ljud­ska bi­ća ko­ja ne mo­gu da po­stig­nu uobi­ča­je­ne stva­ri, na pri­mer da bu­du dok­to­ri ili dok­to­ri na­u­ka, pa kad u to­me us­pe­ju, nji­hov uspeh je uto­li­ko vred­ni­ji? Kao da ne zna­mo da su ho­mo­sek­su­al­ci bi­li i je­dan Jo­van Ći­ri­lov i je­dan Dra­go­slav Sre­jo­vić ... Po me­ni, ov­de si ’pao’ na is­pi­tu, onom ljud­skom i ci­vi­li­za­cij­skom ... Pa ne ra­di se ov­de o to­me da se oni pro­še­ta­ju i ot­kri­ju ko su, da bi­smo su­tra na njih uka­zi­va­li pr­stom ... Pa ti lju­di se sa­mo bo­re za svo­ja pra­va, da su­tra kad je­dan umre, dru­gi mo­že da na­sle­di nje­go­vu pen­zi­ju ili stan, da im se pri­zna ne­ka­kav sta­tus, da ih lju­di ne mal­tre­ti­ra­ju i za­kon­ski, zbog to­ga ... Mu­dra dru­štva to re­ša­va­ju na mu­dar na­čin. Pri to­me, ne go­vo­rim sa­mo o ta­mo ne­koj ’raz­vi­je­noj’ Fran­cu­skoj, En­gle­skoj ili sl. Je­dan Mu­hi­ka (biv­ši uru­gvaj­ski pred­sed­nik) le­po je ob­ja­snio – na­rav­no da smo pri­zna­li i nji­hov sta­tus i gej bra­ko­ve, i usva­ja­nje de­ce – ima­mo mno­go ozbilj­ni­ja po­sla ko­jim tre­ba da se ba­vi­mo, ali svi za­jed­no kao dru­štvo, i ti lju­di su nam i te ka­ko po­treb­ni, oni su deo na­šeg dru­štva...” 

***

Na­pra­vi me dru­ga­ri­ca „na ni­šta”, re­kao bih – s raz­lo­gom.

***

„Me­dij­ska in­va­zi­ja SAD na re­gi­on”, „Ame­rič­ka in­ve­sti­ci­o­na kom­pa­ni­ja KKR ku­pu­je re­dom”, „Pa­da­ju te­le­vi­zi­je jed­na za dru­gom”... 

I Lji­lja­na Smaj­lo­vić se „za­bri­nu­la” u dnev­nim no­vi­na­ma: ukrup­nja­va­nje, mo­no­pol, užas... Ova že­na se sa­da „oprav­da­no bri­ne” jer, za­bo­ga, pa ona je uz po­moć svih še­fo­va „Po­li­ti­ke” od bom­bar­do­va­nja do Ra­ki­ća da­nas (ko­ji se na srp­skom obra­tio no­vi­nar­skim udru­že­nji­ma na­zvav­ši ih is­prav­no olo­šem) od naj­sta­ri­je i naj­moć­ni­je ku­će na Bal­ka­nu na­pra­vi­la upra­vo su­prot­no, is­ko­pa­la je te­me­lje za ovo što do­la­zi, a – sa­da je ni­ko ne zo­ve...?!

U tam­nom bes­kra­ju, jed­ne oluj­ne no­ći, Lji­lja vi­di Uj­ka Sa­ma ka­ko ja­še na pi­sa­ćoj ma­ši­ni kao na „to­ma­hav­ku”, do­le­će joj u san i pi­ta: 

– „Lji­i­i­ljo, da li bi hte­la i tre­ći put da bu­deš ured­ni­ca ’Po­li­ti­ke’, odav­no ni­si bi­la, a i ni­i­i­je sve uni­šte­no, ne­ki­ii di­i­i­žu glas?”

– Pa, ni­je da ne bih mo­gla, ali po­sle da bu­dem am­ba­sa­dor­ka (rod­na rav­no­prav­nost) u Va­šing­to­nu.

– Ne znam to, Lji­i­i­ljo, se­ćaš se ono­mad kad smo pi­ta­li Ta­di­ća, pa...

***

Gle­dao sam kao i svi fi­na­le. Isto­ri­ja, či­sto kô su­za. Mom­ci kao pla­nin­ski po­tok, tre­ner tu ne­gde pa ge­ni­je. Da­kle, isto­ri­ja. Su­tra­dan u „Bli­cu”, „Ku­ri­ru” i slič­nim iz­da­nji­ma na na­slov­nim stra­ni­ca­ma ko­šar­ka­ši po ćo­ško­vi­ma, a udar­no – na­ga­đa­nja gde je ubi­je­na pe­va­či­ca. Aman bre, lju­di, na če­mu vi pra­vi­te ti­raž, ka­ko vas ni­je sra­mo­ta? 

Udru­že­nja? Evo vam za­ni­ma­ci­ja, ali ne, to vas ne za­ni­ma, ni­je po­li­tič­ki in­te­re­sant­no. Vi se bri­ne­te što je vla­snik pri­vat­nih no­vi­na ostao bez li­sta jer dr­ža­va ne­će vi­še da pla­ća na­pa­de na dr­ža­vu. A svi vi­ču: dr­ža­vo na­po­lje iz me­di­ja. Pre­mi­jer­ka je ob­ja­sni­la ko­li­ko je pa­ra (u)ba­če­no u taj bu­nar.

Uve­li su raz­ne no­ve pred­me­te u ško­lu, ali lo­gi­ka se još uvek uči. I sve dok je lo­gi­ka na­u­ka, ma­ni­te me s tim tu­žnim pri­ča­ma i štraj­ko­vi­ma gla­đu.

Pa i ja sam gla­do­vao pet go­di­na po­sle pe­tog ok­to­bra, a da to ni­je bio moj iz­bor.