Tri lekcije za Angelu Merkel

Prema zvaničnim preliminarnim rezultatima, na prekjučerašnje nemačke savezne parlamentarne izbore izašlo je 76,2 odsto birača, pri čemu je CDU–CSU osvojio 33 odsto glasova, Socijaldemokratska partija (SPD) 20,5, AfD 12,6, Liberal-demokratska partija (FDP) 10,7, Levica 9,2 i Zeleni 8,9.

Pre svega zahvaljujući uspehu AfD-a, nemačka politička krvna slika poprilično je izmenjena. U Bundestagu će prvi put sedeti poslanici sedam stranaka, otežavši Merkelovoj da lako i brzo formira svoju četvrtu vladu. I dok najtiražniji nemački tabloid „Bild” ocenjuje da je ovo za Merkelovu „pobeda iz noćne more”, komentator političkog magazina „Špigl” Dirk Kurbjuvajt ističe da je ona „zaslužila ovaj poraz”, optužujući je da je vodila „neinspirativnu kampanju” i da je „većinom ignorisala izazove koje je postavljala desnica”.

Prekjučerašnjim izborima Nemačka je, kako dobro primećuje glavni spoljnopolitički komentator londonskog „Fajnenšel tajmsa” Gideon Rahman, prestala da bude izuzetak, pa sada liči više na „normalnu” zapadnu zemlju u kojoj se i u parlamentu čuje glas protiv sistema.

„Nemačka je izgubila svoj imunitet na besni, antisistemski populizam”, ističe Rahman.

Kad se malo detaljnije analiziraju rezultati izbora, mogu se uočiti bar tri lekcije, kako za Merkelovu i njen CDU–CSU, tako i za SPD i ostale etablirane stranke.

Prva lekcija je ta da je bilo pogrešno mišljenje da će izbeglička kriza i vladina politika prema tražiocima azila biti fatalni za vlast Merkelove, te da će sama promena te politike i drastičan pad novopridošlica ukloniti i nezadovoljstvo birača koji su se priklonili AfD-u. Merkelova je u protekle dve godine učinila sve da ne kaže da odustaje od politike „otvorenih vrata” za izbeglice, ali da suštinski zatvori vrata Nemačke za tražioce azila, kao i da deportuje što više onih koji nisu dobili traženi azil. Ali, usmeravanjem politike i kampanje samo na zaštitu granica Merkelova i njeni saradnici su zapravo prenebregli prave uzroke nezadovoljstva pristalica AfD-a. Oglušili su se o pitanje siromaštva u istočnonemačkim pokrajinama, o raširen osećaj ljudi da ih političari ne čuju, te da su samo žrtveni jarci politike iz Berlina.

Iako tvrdi da čita štampu koja je kritikuje, Merkelova je očigledno propustila da shvati ozbiljno svojevremenu „Špiglovu” analizu da više od milion izbeglica u zemlji deluju kao „katalizator novog desnog pokreta” građana koji osećaju da ih etablirane partije više ne predstavljaju.

Druga lekcija sa ovih izbora jeste upravo ono što je Merkelova u maju 2016. poručila svojim funkcionerima, a što oni nisu u praksi primenili. Ni predstavnici ostalih stranaka nisu se suzdržavali od demonizacije AfD-a, ne uspevši da stvari sagledaju iz ugla tako da očigledno rasistička i radikalno desničarska ubeđenja pojedinih funkcionera AfD-a ne poistovećuju sa njihovim biračima.

Vrhunac tog jednostranog sagledavanja AfD-a desio se pre nekoliko dana, kada je najbliži saradnik Merkelove Peter Altmajer rekao da bi Nemcima bolje bilo da ne izađu na birališta nego da glasaju za AfD. On je time zapravo samo ponizio intelekt svih tih birača, ne želevši da čuje njihova pitanja i uzroke razočaranja. Ta vrsta arogancije samo je te birače naterala da se povuku i da na biralištima tiho kazne vodeće stranke. Na to i ukazuje jedna od najnovijih anketa, koja je utvrdila da kod glasača AfD-a preovladava više razočaranje nego stvarna krajnje desničarska uverenja.

Treća lekcija proizlazi iz toga da je nemoguće zauvek sprečavati da u parlamentu budu zastupljeni predstavnici desnice i krajnje desnice, ako sociološka istraživanja godinama ukazuju da takve ideološke stavove zastupa između pet i 10 odsto nemačkog društva. U proteklih više od pola veka te birače je okupljao CDU–CSU, nastojeći da u kampanji bude konzervativniji, ali taj trik sada nije prošao.

Kada se na sve spomenuto doda činjenica da su, uprkos upornim pokušajima Martina Šulca da se prikaže kao vetar promena u nemačkoj politici, CDU–CSU i SPD u kampanji delovali isuviše slično i dosadno, rekordno loš rezultat za ove liste je bio očekivan. Ipak, Merkelova ne odustaje tako lako, premda joj predstoji veoma teško formiranje vlade sa duboko zaraćenim FDP-om i Zelenima, budući da SPD ne želi da nastavi veliku koaliciju sa njom. Ona je ipak optimistična, jer očigledno procenjuje da ovo za nju nije prvi težak politički izazov, kao i da nikome ne odgovara raspisivanje novih izbora.