Neizmerna tuga srpskog junaka

Na­i­me, uče­stvo­vao je Sr­đan kao do­bro­vo­ljac, kao bo­rac i rat­nik u svim rat­nim zbi­va­nji­ma de­ve­de­se­tih pro­šlog ve­ka i u od­bra­ni do­mo­vi­ne, a još vi­še se po­ka­zao i do­ka­zao u vre­me mi­ra kao hu­ma­ni­ta­rac. Po­sle bom­bar­do­va­nja Ju­go­sla­vi­je i Sr­bi­je 1999, vi­še od po­la go­di­ne, Sr­đan je pro­veo ši­rom na­še ze­mlje ne vi­dev­ši isto to­li­ko vre­me­na Niš i svo­ju ku­ću i po­ro­di­cu. Kao struč­ni i kva­li­fi­ko­va­ni de­mi­ner, pri­tom i vr­sni ro­ni­lac (član je ni­škog klu­ba „Gu­sar”), ra­dio je na mi­ni­ra­nju osta­ta­ka sru­še­nih mo­sto­va di­ljem Sr­bi­je i Cr­ne Go­re i na ukla­nja­nju ru­še­vi­na mo­sto­va pro­vo­de­ći sa­te i sa­te pod vo­dom.

Po­ma­gao je či­šće­nje reč­nih ko­ri­ta ne­da­le­ko od Hi­dro­e­lek­tra­ne „Bi­stri­ca”, či­stio Ve­li­ku Mo­ra­vu kod Mi­ja­tov­ca i kod Var­va­ri­na, bio na Du­na­vu po­red No­vog Sa­da či­ste­ći nje­go­vo dno, na Ju­žnoj Mo­ra­vi kod Đu­ni­sa... Svu­da gde je u ob­no­vi ze­mlje po­sle rat­nog stra­da­nja tre­ba­lo stvo­ri­ti uslo­ve za grad­nju i gde su sa­gra­đe­ni no­vi objek­ti da bi se srp­ske re­ke pre­mo­sti­le.

Bio je Sr­đan u broj­nim spa­si­lač­kim mi­si­ja­ma kao ro­ni­lac po­sle ne­sre­ća u je­ze­ri­ma i na re­ka­ma, če­sto je po­zi­van da ot­kla­nja mi­ne, bom­be i ne­ek­splo­di­ra­ne pro­jek­ti­le i ra­ke­te za­o­sta­le iz dav­nih ili po­sled­njih ra­to­va u okru­že­nju. Po­neo je zbog to­ga ne­bro­je­no mno­go pri­zna­nja i na­gra­da.

Pri­li­kom jed­nog slu­čaj­nog su­sre­ta ovih po­sled­njih sep­tem­bar­skih da­na u oči­ma ovog ži­vog srp­skog ju­na­ka vi­de­li smo tu­gu. Ne­iz­mer­nu.

Sr­đan Ra­do­sa­vlje­vić je još od do­la­ska u Niš 1970. go­di­ne, kao svr­še­ni uče­nik sred­nje ško­le, usa­vr­ša­vao auto­me­ha­ni­čar­ski za­nat u Auto-mo­to sa­ve­zu gde se 1978. stal­no za­po­slio. U tom „svom” AMSS-u je pro­šle go­di­ne, po­sle tri­de­set osam i po go­di­na rad­nog sta­ža, do­bio ot­kaz. 

U ba­zi AMSS-a u Ni­šu ra­dio je Sr­đan do pre go­di­nu da­na s još 12 za­po­sle­nih. Ali, ba­za je, kao i u Pi­ro­tu, Vra­nju, Le­skov­cu, Di­mi­trov­gra­du i mno­gim dru­gim me­sti­ma, za­tvo­re­na, a rad­ni­ci su osta­li bez po­sla. AMSS vi­še ne po­sto­ji u ovom de­lu Sr­bi­je. Ne­ma vi­še na­da­le­ko po­zna­tih maj­sto­ra, ko­ji su zna­li da pri­sko­če sva­ko­me u ne­vo­lji, da dnev­no po­pra­ve na de­se­ti­ne auto­mo­bi­la. Ne­ma vi­še tra­di­ci­o­nal­ne Slu­žbe po­mo­ći na pu­tu... Obje­kat i ne­ka­da­šnji pre­po­zna­tljiv am­bi­jent ba­ze su sa­bla­sno pu­sti, ne­ma opre­me, ga­ra­ža je pra­zna... Ne­ma, što je naj­bit­ni­je, ni lju­di, ne­ma maj­sto­ra i mu­šte­ri­ja.

„Te­ško mi je zbog ot­ka­za, sva­ka­ko”, ka­že Sr­đan. „Još ma­lo i ka­da u no­vem­bru na­pu­nim 65 go­di­na ostva­ri­ću ve­ro­vat­no pra­vo na pen­zi­ju. Mno­go mi je te­že što smo in­sti­tu­ci­ju Auto-mo­to sa­ve­za Sr­bi­je u ovom de­lu na­še ze­mlje, o ko­joj se zna­lo i zna ši­rom Evro­pe, kao i mno­go to­ga dru­gog i vred­nog, uni­šti­li, uru­ši­li... Ne ve­ru­jem da ću to la­ko mo­ći da pre­bo­lim.”

Dok če­ka na pen­zi­ju ko­ju će ostva­ri­ti ako su do­ku­men­ta u re­du i ako su ov­da­šnjim rad­ni­ci­ma AMSS-a re­dov­no upla­ći­va­ni do­pri­no­si i sve osta­lo, Sr­đan ra­di i bez okle­va­nja pri­ska­če sva­ko­me u po­moć. U svim onim obla­sti­ma ko­je po­me­nu­smo na po­čet­ku ovog tek­sta.

I tu­gu­je zbog to­ga što Auto-mo­to sa­ve­za Sr­bi­je u Ni­šu i oko­li­ni, osim na pa­pi­ru, vi­še ne­ma.