Ma­nje od sto­ti­nu Sr­ba u Sen­tan­dre­ji

– Na usto­li­če­nju epi­sko­pa glav­ni trg je ne­ka­da bio pun lju­di, dok da­nas ima ma­nje od sto­ti­nu Sr­ba u Sen­tan­dre­ji. Da­nas po­sto­je če­ti­ri pra­vo­slav­ne cr­kve u Sen­tan­dre­ji, ta­da je bi­lo se­dam – ka­že Pe­ra La­stić, či­ji in­sti­tut ra­di is­tra­ži­va­nja o pro­šlo­sti Sr­ba u Ma­đar­skoj, kao i o sa­da­šnjem sta­nju srp­ske za­jed­ni­ce. Osno­van je 2009, a ma­đar­ska dr­ža­va ga fi­nan­si­ra od 2011. go­di­ne i od ta­da funk­ci­o­ni­še re­gu­lar­no.

U okvi­ru pro­jek­ta „Sli­ka i pam­će­nje”, auto­ra Ko­ste Vu­ko­vi­ća, ku­sto­sa Mu­zej epar­hi­je bu­dim­ske u Sen­tan­dre­ji, pa­ra­lel­no se ra­de i in­ter­vjui sa vla­sni­ci­ma sli­ka ko­je su u po­ro­dič­nom vla­sni­štvu ka­ko bi se zna­lo ka­da je fo­to­gra­fi­ja sni­mlje­na i ko­ji do­ga­đa­ji i lič­no­sti su za­be­le­že­ni na njoj.

– Naj­sta­ri­ja po­ro­dič­na fo­to­gra­fi­ja iz se­o­ske sre­di­ne ko­ja je ušla u ovu fo­to­te­ku na­sta­la je oko 1880. go­di­ne, na njoj je jed­na ba­ka sa unu­kom, dok je naj­sta­ri­ja sli­ka iz grad­ske sre­di­ne na­sta­la oko 1865. Na sli­ka­ma su i sve­šte­ni­ci iz Sen­tan­dre­je, Jo­van Ig­nja­to­vić, advo­kat i bla­gaj­nik Srp­ske šte­di­o­ni­ce, pred­sed­nik udru­že­nja Ja­vor ko­je je ob­u­hva­ti­lo pe­vač­ko dru­štvo, po­zo­ri­šnu gru­pu i či­ta­o­ni­cu. Na sli­ka­mo za­pa­ža­mo de­ta­lje o jed­nom do­bu, ka­ko su se lju­di obla­či­li na se­lu, ka­ko u gra­du, ko­ji su bi­li se­o­ski ra­do­vi iz­me­đu dva svet­ska ra­ta, ka­ko su iz­gle­da­le svad­be­ne fo­to­gra­fi­je, no­šnja, in­stru­men­ti, vi­di­mo na pri­mer i po­sled­njeg gaj­da­ša.    

Do sa­da ima­mo 2. 500 di­gi­ta­li­zo­va­nih fo­to­gra­fi­ja – is­ti­če La­stić. 

Ne­ka­da je bio znat­no ve­ći broj Sr­ba na da­na­šnjoj te­ri­to­ri­ji Ma­đar­ske, oko 25 hi­lja­da du­ša, me­đu­tim, pre­ma nje­go­vim re­či­ma, u Ma­đar­skoj da­nas ima od pet do de­set hi­lja­da Sr­ba. Naj­ve­ći broj njih ise­lio se iz­me­đu 1921. i 1931. u skla­du sa mi­rov­nim ugo­vo­rom sklo­plje­nim po­sle Pr­vog svet­skog ra­ta iz­me­đu Ma­đar­ske i Kra­lje­vi­ne SHS ko­ji je pred­vi­đao mo­guć­nost iz­bo­ra dr­ža­vljan­stva, ali to je po­vla­či­lo ise­lja­va­nje u dr­ža­vu u ko­ju su iza­bra­li. Uglav­nom je pre­o­sta­lo sa­mo se­o­sko sta­nov­ni­štvo.

Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, za vre­me so­ci­ja­li­zma po­no­vo se stva­rao grad­ski sloj ta­ko što su se lju­di po­re­klom sa se­la ško­lo­va­li u Pe­ču­ju, Se­ge­di­nu, Bu­dim­pe­šti i na­sta­ni­li se u ovim gra­do­vi­ma ili po­slom sti­gli u grad­sku sre­di­nu. A po­sle 1990. Ma­đar­sku na­se­lja­va­ju iz­be­gli­ce iz Sr­bi­je, Hr­vat­ske i Bo­sne.

U da­na­šnje vre­me Sr­bi u Ma­đar­skoj, ka­ko do­da­je, ima­ju u vi­še na­se­lja or­ga­ni­zo­va­nu ma­njin­sku na­sta­vu, a naj­zna­čaj­ni­ja obra­zov­na usta­no­va je srp­ski obra­zov­ni cen­tar u Bu­dim­pe­šti ko­ji no­si ime Ni­ko­le Te­sle i ob­u­hva­ta pred­škol­sku, osnov­no­škol­sku i gim­na­zij­sku na­sta­vu. Pri krov­noj pred­stav­nič­koj or­ga­ni­za­ci­ji Sa­mo­u­pra­vi Sr­ba u Ma­đar­skoj ko­ja je i no­si­lac kul­tur­ne auto­no­mi­je srp­ske za­jed­ni­ce ra­de i Kul­tur­no-do­ku­men­ta­ci­o­ni cen­tar Sr­ba u Ma­đar­skoj u Bu­dim­pe­šti, kao i pe­da­go­ški cen­tar za srp­sku ma­njin­sku na­sta­vu. U iz­da­nju ove or­ga­ni­za­ci­je iz­la­ze Srp­ske ne­delj­ne no­vi­ne. U okvi­ru jav­nog ser­vi­sa emi­tu­je se ne­delj­na po­lu­ča­sov­na TV emi­si­ja na srp­skom i dnev­na dvo­ča­sov­na emi­si­ja na ra­di­ju.

– Tre­nut­no do­bri po­li­tič­ki od­no­si iz­me­đu Sr­bi­je i Ma­đar­ske po­volj­no se od­ra­ža­va­ju na po­lo­žaj na­še ma­nji­ne. Po­sled­njih go­di­na su na ini­ci­ja­ti­vu pre­mi­je­ra uvi­še­stru­če­na u dr­žav­nom bu­dže­tu sred­stva pred­vi­đe­na za na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne. Ma­đar­ski ustav je pred­vi­đao da ma­nji­ne ima­ju pra­vo na ga­ran­to­va­ni man­dat u par­la­men­tu, ali je ta od­red­ba mo­di­fi­ko­va­na ta­ko da sa­mo omo­gu­ća­va da ma­nji­na do­bi­je za­stup­ni­ka ko­ji uče­stvu­je u di­sku­si­ji. Usvo­je­na je i iz­me­na za­ko­na na osno­vu če­ga je sva­ka ma­nji­na mo­gla da iza­be­re svog tzv. „port­pa­ro­la” u par­la­men­tu– is­ti­če La­stić.

Naš sa­go­vor­nik do­da­je da je ma­đar­ska vla­da po­seb­nom od­lu­kom obez­be­di­la i sred­stva za adap­ta­ci­ju zgra­de pr­ve srp­ske pre­pa­ran­di­je za po­tre­be Mu­ze­ja Epar­hi­je bu­dim­ske u Sen­tan­dre­ji i sred­stva za mo­der­ni­za­ci­ju srp­ske ško­le u Bu­dim­pe­šti, kao i za otva­ra­nje no­ve srp­ske škol­ske usta­no­ve u Se­ge­di­nu.

In­sti­tut je skrom­na sred­stva do­bio od Mi­ni­star­stva kul­tu­re Sr­bi­je za pro­je­kat is­tra­ži­va­nja ostav­šti­ne srp­skog et­no­mu­zi­ko­lo­ga i kom­po­zi­to­ra Ti­ho­mi­ra Vu­ji­či­ća iz Ma­đar­ske.

– In­sti­tut pri­pre­ma i mo­no­gra­fi­ju o je­di­nom srp­skom ma­na­sti­ru u Ma­đar­skoj – Gra­bov­cu, na se­ve­ru Ba­ra­nje, ko­ji je na­stao u dru­goj po­lo­vi­ni 16. ve­ka. Naj­va­žni­je na­še iz­da­nje je dvo­je­zič­na mo­no­gra­fi­ja Zo­ra­na Vu­ko­sa­vlje­va „Ar­hi­tek­tu­ra srp­skih pra­vo­slav­nih cr­ka­va u Ma­đar­skoj na 400 stra­na, sa 700 fo­to­gra­fi­ja na ko­ji­ma je 45 srp­skih hra­mo­va u Ma­đar­skoj, kao i 16 biv­ših i 17 po­ru­še­nih cr­ka­va ko­je su ne­ka­da pri­pa­da­le na­šoj cr­kvi. Or­ga­ni­zu­je­mo na­uč­ne sku­po­ve iz kul­tur­ne isto­ri­je Sr­ba u Ma­đar­skoj, o lin­gvi­sti­ci Sr­ba u Ma­đar­skoj, o Sa­vi Te­ke­li­ji, o Be­li Bar­to­ku i srp­skoj mu­zi­ci. Dva­de­set še­stog ok­to­bra ima­će­mo skup i iz­lo­žbu o Ev­ge­nu Dum­či (1838–1917) pr­vom gra­do­na­čel­ni­ku Sen­tan­dre­je. Dum­ča je bio srp­ske na­ci­o­nal­no­sti i kao čo­vek po­re­klom iz bo­ga­te cin­car­ske po­ro­di­ce is­ta­kao se i kao ve­li­ki do­bro­tvor srp­skog na­ro­da u Sen­tan­dre­ji, Bu­dim­skoj epar­hi­ji i ce­loj Hab­zbur­škoj mo­nar­hi­ji – do­da­je La­stić.