Propast banatske Nove Barselone

Sve je za njih kre­nu­lo le­po, ka­da su u pre­sto­ni­ci mo­nar­hi­je po­če­li da pri­ma­ju pen­zi­je i so­ci­jal­na da­va­nja, da bi ubr­zo po­sta­li ne­po­želj­ni, ka­ko Mi­le­ker be­le­ži „jer su po mi­šlje­nju do­ma­ći­na bi­li le­nji i vo­le­li da se ure­ga­nja­ju”. Ta­ko Dvor­ska ko­mo­ra već 14. no­vem­bra 1736. go­di­ne od­lu­ču­je da Špan­ce „ko­ji su ski­ta­li po Be­ču i dru­gim me­sti­ma i bi­li sa­svim bes­ko­ri­sni” pre­se­li u Ba­nat, u Pan­če­vo i ta­mo ih na­te­ra da ra­de.

Za nji­ma je kre­nu­la i na­red­ba Ko­mo­re da sva­kom mu­škar­cu bu­de is­pla­će­no pet, že­ni dve, a de­te­tu po­la fo­rin­te, a da Te­mi­švar­ska ad­mi­ni­stra­ci­ja do­šlja­ke upo­sli ka­ko bi utro­šen no­vac na njih bio vra­ćen. Špan­skim do­se­lje­ni­ci­ma u Pan­če­vo od­re­đe­na je go­di­šnja po­moć u iz­no­su od 2.586 fo­rin­ti i pla­će­ni svi du­go­vi. U ju­žno­ba­nat­sku pi­to­mi­nu ta­ko su sti­gle 74 po­ro­di­ce pod vođ­stvom tri­ni­tar­skog sve­šte­ni­ka Ho­se Mu­njo­sa iz Ma­dri­da. 

Tran­sport­ni ko­me­sar Jo­zef Hu­ber be­le­ži da ve­ći­na njih ne­ma ni­ka­kvo za­ni­ma­nje i da se ni u šta ne raz­u­me­ju, „da su te­ške na­ra­vi i kav­ga­đi­je”, da že­ne uglav­nom zna­ju da ple­tu i tka­ju, dok o Pje­tru Oli­vi i nje­go­voj že­ni pri­me­ću­je „da pi­ju od ju­tru do uve­če i to pre že­na ne­go muž”. U me­đu­vre­me­nu u Pan­če­vo je Du­na­vom sti­gla i ko­lo­ni­za­ci­o­na eks­pe­di­ci­ja na­sta­vlja­ju­ći put Te­mi­šva­ra, Sta­rim Ma­ju­ri­ma, Vr­šca… 

Iako o špan­skim iz­be­gli­ca­ma u Beč­ke­re­ku (da­na­šnjem Zre­nja­ni­nu) ne­ma ni­ka­kvih po­da­ta­ka upra­vo je u tom kra­ju uoče­no jed­no me­sto na ko­jem bi mo­gao da bu­de po­dig­nut špan­ski grad, ko­ji Fran­če­sko Gri­ze­li­ni, otac ba­nat­ske isto­ri­o­gra­fi­je u svom de­lu „Po­ku­šaj pro­u­ča­va­nja isto­ri­je Ba­na­ta”, na­zi­va No­va Bar­se­lo­na. 

Iza­bra­no me­sto na­la­zi­lo se s one stra­ne mo­sta pre­ko Be­ge­ja, a in­že­njer­ski ka­pe­tan Kaj­zer na­pra­vio je plan ko­ji je Ad­mi­ni­stra­ci­ja pod­ne­la Dvor­skoj ko­mo­ri u Be­ču sa pred­lo­gom za iz­grad­nju ku­ća, po­lja, li­va­da, ba­šta, kao i po­di­za­nja vi­no­gra­da. No, iako je deo po­treb­nog gra­đe­vin­skog ma­te­ri­ja­la do­pre­mljen iz Austri­je, a od­re­đe­no da bra­va­ri­ju ra­de vr­šač­ki vr­sni maj­sto­ri, iz­grad­nja No­ve Bar­se­lo­ne pla­ni­ra­na za pr­ve da­ne ok­to­bra 1737. go­di­ne, ni­ka­da ni­je ni po­če­la. 

Dvor­ska ko­mo­ra pu­sti­la je da plan pro­pad­ne, ka­ko Mi­le­ker na­vo­di ve­ro­vat­no zbog iz­bi­ja­nja Tur­skog ra­ta (1737–1740), ali i ku­žnog ba­nat­skog va­zdu­ha. Ov­da­šnja kli­ma de­lo­va­la je po­gub­no na ove pri­do­šli­ce i pro­u­zro­ko­va­la nji­ho­vo na­glo i ma­sov­no umi­ra­nje. Ta­ko je za ma­nje od go­di­nu da­na Dvor­ska ko­mo­ra Ad­mi­ni­stra­ci­ji u Te­mi­šva­ru jed­nim do­pi­som da­la na zna­nje da se špan­skim i ita­li­jan­skim pen­zi­o­ne­ri­ma „zbog lo­šeg uti­ca­ja kli­me i na­je­zde ko­ma­ra­ca” do­zvo­lja­va da se od­se­le pre­ma Bu­di­mu i Pe­šti. U već iz­gra­đe­ne ku­će use­lje­no je 30 ne­mač­kih po­ro­di­ca, ko­je su sti­gle iz Be­o­gra­da skla­nja­ju­ći se pred tur­skom opa­sno­šću, ma­li broj osta­lih Špa­na­ca vre­me­nom se uto­pio u Nem­ce ili Ma­đa­re, a Mi­le­ker za­klju­ču­je da se „ta­ko ni­je ostva­rio plan o osni­va­nju jed­ne špan­ske op­šti­ne, ko­ja bi ima­la sta­tus gra­da i bi­la na­zva­na No­va Bar­se­lo­na”.