Umetnost može da isceljuje, ne mora da bude šamar

– Naša percepcija „Hiljadu i jedne noći” jeste da je to bajka gde se pojavljuju Aladin i Sindbad, ali se zaboravlja i na obilje filozofije, nauke, medicine, politike koje to delo nosi u sebi. Iz te riznice želeo sam da izvučem priču o Šeherezadi, ženi koja se umetnošću, uz pomoć narativnog pripovedanja, nečega što je blisko glumi, bori za život. Okrutni vladar Šahrijar želi da je ubije kao i brojne devojke koje je prethodno dovodio u svoju sobu iz noći u noć i ujutro ih ubijao. Šeherezada odlučuje da se žrtvuje umesto svih žena tako što će umetnošću, kao u delu „Aska i vuk”, da se bori. Ne postavlja se prema njemu kao neprijatelju, već ga kao lekar kroz priče o mudrosti navodi da spozna greh – kaže Slobodan Beštić i dodaje:

– Umetnost može da oplemenjuje i isceljuje, ne mora da bude šamar. Ne mogu samo da napadam, da svoju umetničku energiju trošim na političare, jer se ne bavim glumom zbog promocije stavova. Želeo sam da napravim nežnu, suptilnu predstavu, da ponudim sadržaj koji će ljude da inspiriše, da im ponudi nadu. Publika može da prođe kroz te priče sa različitim emocijama, ali ne agresivno, već nežno. „Šeherezada” ima i erotske i filozofske scene, ali pokazuje i da publiku volimo.

U angažovanim predstavama, primećuje Beštić, hvatamo publiku za gušu i poručujemo: Probudite se! To je, ujedno, i vrsta nasilja jer se ne traži od publike da uživa, već da se probudi, kritički razmatra i predstavu i stvarnost.

U predstavi „Šeherezada” Beštić nije želeo da se bavi slikama, u kojima je sve pomalo skupo, i prepuno efekata, već je svojim kolegama glumcima zadao težak zadatak: da iz narativne strukture prelaze u igranje likova, iz igranja likova u neverbalni teatar, a onda u ples, pa ponovo u naraciju.

– Istraživanje u pozorištu me je oduvek najviše zanimalo. Nikada se nisam bavio pokretom kao baletom, već vrstom istraživačkog teatra koji podrazumeva kompletnog glumca. Znači, i telo i glas i emocije i pamet. Ta kombinacija scenskog izraza me posebno uzbuđuje jer to nije samo verbalni teatar, niti je koreografija, već kompletan pristup pozorištu. Nemam iluziju da umetnošću možemo da menjamo svet, jer bi se svet promenio s obzirom koliko je prošlo divnih umetnika kroz istoriju civilizacije, a on je postajao sve gori i otuđeniji. U pozorištu je reč o individualnoj borbi za dušu svakog čoveka. Ako makar neko u publici oseti lepotu ili je izašao posle predstave sa plemenitom emocijom, tada je umetnost pobedila u duši tog čoveka, to veče. Sutra će se sve, verovatno, vratiti na staro, ali to je granica koju moramo da prihvatimo. Umetnošću možemo kap po kap, malo pomalo da oplemenjujemo čoveka. Da ga budimo, osvešćujemo, tešimo, ali to su individualne stvari. Na masovnom planu ne verujem da možemo to da postignemo. Umetnost nema poruku, ona mora višeslojno da se doživi, zato je i teško doći do tog rezultata. Ne može da menja svet, ali može čoveka – objašnjava Beštić.

Talenat je, tvrdi naš sagovornik, kvarljiva roba zato što, recimo, u glumi glumac mora da radi na sebi. Ne samo da ima bolju dikciju, da lepše izgleda, već da prenese, doživi različite ljudske priče, da sebe kao ličnost proširi da bi mogao da razume tekstove koje tumači.

Sam talenat u glumi znači da osoba može da zamisli da se njoj dešava ono što je napisano na papiru ili što čuje da se nekome drugome desilo. Ali taj talenat može vrlo brzo da se zatrpa rutinom, površnošću, jeftinim prikazivačkim pristupom. U tom smislu zaboravljamo zašto se bavimo ovim poslom.

– Nisam isti čovek sa početka karijere i danas moram svoja glumačka sredstva da menjam, prilagođavam, da sam svestan kako na ljude delujem, šta iz mene izlazi. Lepota je stvar unutrašnjeg pristupa, ne govorim nikada o lepoti fizičkoj. Prvo duša mora da bude lepa. I ružno telo sa lepom dušom zrači. Lepota nije stvar kiča i neukusa, već plemenitosti, duševnosti, humanosti. Dubokog i nežnog pristupa čoveku, čak i kada taj čovek nije u pravu ili kada želimo u njemu nešto da probudimo, da ga aktiviramo. Pristupiti mu lepotom, to smo zaboravili. Nemamo ni filmove, ni drame, niti mi u pozorištu radimo kroz lepotu. Estetika rugobe i nakaznosti postala je dominantna. Gledamo rijaliti programe, uživamo, zabavljamo se tako što je neko nakazan ili na ivici morbidnog i pomislimo: Hvala bogu, ja nisam takav. Stalno se vrtimo u krug – zaključuje Beštić.