U tri kuće – četiri doktora nauka

– Ži­vi­mo ov­de, a na po­sao pu­tu­je­mo, pre­da­je­mo na Po­ljo­pri­vred­nom fa­kul­te­tu u Le­šku, ko­ji je u sa­sta­vu Uni­ver­zi­te­ta u Pri­šti­ni. Sla­đa­na mi je do pro­šle go­di­ne bi­la asi­stent na fa­kul­te­tu, a ja njoj kod ku­će. On­da je ona dok­to­ri­ra­la i po­sta­la do­cent, ta­ko da vi­še ne­mam ne­ka­da­šnje in­ge­ren­ci­je, a nje­ne kod ku­će su osta­le – ka­že dr Jan­ko­vić, do­da­ju­ći da su, po­red nje­go­ve su­pru­ge i nje­ga, sa zva­njem dok­to­ra na­u­ka i ve­te­ri­nar Ka­zi­mir Ma­to­vić, za­po­slen na Ve­te­ri­nar­skom in­sti­tu­tu u Kra­lje­vu (on je vi­ken­dom u se­lu La­zac), kao i Mi­loš Čo­lić, dok­tor na­u­ka u obla­sti ru­dar­stva, za­po­slen u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci.

Ima­ju u ovom idi­lič­nom se­lu, ko­je se ra­su­lo po bre­žulj­ci­ma, mno­go to­ga či­me se di­če. Po­sled­njih go­di­na je, za­hva­lju­ju­ći slo­zi me­šta­na i pred­u­zi­mlji­vo­sti Mi­la­na Ili­ća, as­fal­ti­ra­no de­se­tak ki­lo­me­ta­ra pu­te­va, sre­di­li su dom kul­tu­re, ob­no­vi­li Hram sve­tih Pe­tra i Pa­vla, iz­gra­di­li spo­men-če­smu pa­li­ma za slo­bo­du od 1912. do 1919. go­di­ne.

Ne­do­sta­tak po­sla u gra­du i od­lič­ni uslo­vi za raz­voj po­ljo­pri­vre­de za­u­sta­vi­li su od­la­zak mla­dih. Oži­ve­le su pre dve go­di­ne i ne­kad po­pu­lar­ne se­o­ske igran­ke ta­ko da je Dom kul­tu­re u se­lu La­zac sva­ke su­bo­te pre­pun, pro­ču­lo se do Čač­ka i Lu­ča­na, pa bu­de, pri­ča­ju nam do­ma­ći­ni, i po 300, 400 lju­di ako na­stu­pa ne­ko od po­zna­tih pe­va­ča. Dom kul­tu­re, u ko­me su svoj pro­stor na­šli i ov­da­šnji lov­ci, po­dig­nut je kra­jem če­tr­de­se­tih pro­šlog ve­ka, na­rod­nom mo­bom.

– Ta­da je osno­va­na i ze­mljo­rad­nič­ka za­dru­ga, ko­ja je bi­la oslo­nac ži­vo­tu se­la. Ima­li smo po­ljo­pri­vred­ne ma­ši­ne, kom­bajn, trak­tor... Ov­de, u cen­tru bio je stoč­ni pi­jac, ku­po­va­no je po 300 ova­ca, ot­ku­plji­van je sir, kaj­mak, ra­ki­ja... Išlo se na pi­jac kao u ban­ku. Re­ci­mo, ako joj muž ne da pa­ra, že­na na­spe ba­lon ra­ki­je iz bu­re­ta, pre­da, i ima za tro­šak. De­ca „po­zaj­me” ja­je iz kom­šij­skog dvo­ri­šta pa pro­da­ju za sve­sku ili olov­ku. Sku­plja­ne su pe­čur­ke, ku­pi­ne, ši­pak... – pri­se­ća se pred­sed­nik me­sne za­jed­ni­ce i do­da­je da je se­lo La­zac pe­de­se­tih go­di­na ume­sto Čač­ku pri­po­je­no je Kra­lje­vu. 

– Ni­smo se sna­šli u toj no­voj pre­ra­spo­de­li. Dom kul­tu­re je za­ra­stao u ko­rov, lju­di ma­sov­no po­če­li da od­la­ze. Od 1.400 du­ša da­nas je osta­lo ma­nje od 700, a pro­sek sta­ro­sti oko 47 go­di­na. U ško­li je u sreć­na vre­me­na bi­lo go­to­vo 400 đa­ka. Da­nas je, kao pre 156 go­di­na ka­da je osno­va­na, njih sa­mo 40. Ne­ma­mo ni am­bu­lan­tu – is­ti­če Ilić, ko­me je ovo tre­ći man­dat, dok nam po­ka­zu­je že­nu ko­ja se vo­zi u trak­tor­skoj pri­ko­li­ci.

– Ju­tros je pe­ške išla po re­cep­te do su­sed­nog Sa­ma­i­la. Mno­go bi nam zna­či­lo da ba­rem jed­nom ne­delj­no le­kar do­đe u na­še se­lo. Osta­lo je da se as­fal­ti­ra oko se­dam ki­lo­me­ta­ra, da bi mo­gao da pro­đe auto­bus... – vra­ća se na Ilić bol­nu te­mu.  

Do­šli smo u La­zac u vre­me ber­be i po­se­ti­li be­ra­če. Krup­ne, soč­ne, cr­ve­ne sa sun­ča­ne stra­ne ja­bu­ke ma­mi­le su da se ube­ru s gra­ne. Ka­žu da za dan is­ku­san be­rač mo­že da na­pu­ni 60 gaj­bi­ca od po 15 ki­lo­gra­ma. Sve što se obe­re pu­tu­je na ru­sko tr­ži­šte.

La­zač­ki do­ma­ćin Mi­lan Čo­lo­vić po­la­ko pre­da­je do­ma­ćin­stvo u si­gur­ne ru­ke si­nu Slo­bo­da­nu, pre­ci­znom me­ha­ni­ča­ru, ko­ji je svo­ju bu­duć­nost ve­zao za se­lo. Slo­bo­dan se ne­dav­no ože­nio de­voj­kom iz Dra­ga­če­va. Za no­vem­bar je za­ka­za­na svad­ba na ko­ju je po­zva­no 400 sva­to­va. Za­do­vo­ljan je i vo­ćar Ra­do­slav Pe­jo­vić, otac pe­to­ro de­ce, ko­ji pod vo­ćem ima pet hek­ta­ra ja­bu­ke, šlji­ve, kaj­si­je... Pe­jo­vić se 1999. go­di­ne vra­ti iz Kra­lje­va na oče­vi­nu, po­sle gu­bit­ka po­sla u jed­nom dru­štve­nom pred­u­ze­ću. Bez di­na­ra kre­di­ta po­di­gao je hlad­nja­ču, ob­no­vio ku­ću uz, ka­ko is­ti­če, ve­li­ku po­dr­šku su­pru­ge, Tre­bi­njan­ke.

La­zac je pre­po­zna­tljiv i po šlji­vo­vi­ci, kao Dra­ga­če­vo po krom­pi­ru, ka­že nam Ilić, maj­stor za „šu­ma­dij­ski čaj”, o če­mu sve­do­če pr­ve na­gra­de na ma­ni­fe­sta­ci­ji „Dan gre­ja­ne ra­ki­je” u se­lu Bu­ko­vi­ca. Sa­mo što ume­sto po­že­ga­če da­nas ga­je i pe­ku ča­čan­sku rod­nu, naj­bo­lju, sten­lej­ku.

I dok nas is­pra­ća­ju na put, onaj ko­me fa­li još se­dam ki­lo­me­ta­ra, do­ma­ći­ni pi­ta­ju za uti­ske. Šta da ka­že­mo? Le­po je bi­lo u se­lu La­zac, a mo­žda ih stvar­no jed­nog da­na po­se­ti i mi­ni­star i na­pra­ve opet za­dru­gu i po­dig­nu hlad­nja­ču... U tom slu­ča­ju, eto nas opet ta­mo.