Prva Srpkinja sa titulom dr

Na pu­tu do ta­mo, Dra­ga Ljo­čić je od Ze­mu­na do Pe­šte išla la­đom, pa da­lje vo­zom pre­ko Be­ča”, na­po­mi­nje dr Jo­ka­no­vić.

U to vre­me, do­da­je on, Švaj­car­ska je bi­la ste­ci­šte anar­hi­sta, so­ci­ja­li­sta i fe­mi­nist­ki­nja. Kon­tak­ti s nji­ma će od­re­di­ti ži­vot­ne sta­vo­ve Dra­ge Ljo­čić i nje­nu bor­bu po po­vrat­ku u otadž­bi­nu za pro­fe­si­o­nal­no iz­jed­na­ča­va­nje pra­va mu­ška­ra­ca i že­na, kao i uvo­đe­nje pra­va gla­sa za že­ne. Isto­vre­me­no, pr­va srp­ska le­kar­ka po­ka­za­će se i kao he­ro­i­na jer će naj­pre pri­vre­me­no pre­ki­nu­ti stu­di­je ka­ko bi kao le­kar­ski po­moć­nik uče­stvo­va­la u Srp­sko-tur­skom ra­tu (1876–1878). Za­tim će, sad već s di­plo­mom, svo­je zna­nje sta­vi­ti na ras­po­la­ga­nje i u srp­sko-bu­gar­skom oru­ža­nom su­ko­bu u na­red­noj de­ce­ni­ji. A u na­red­nom ve­ku, le­či­će ra­nje­ni­ke iz oba bal­kan­ska i Pr­vog svet­skog ra­ta. Na­su­prot rat­nim vre­me­ni­ma, pra­vu bor­bu vo­di­će u mir­no­dop­skim pe­ri­o­di­ma, gde će je on­da­šnji za­ko­ni spu­ta­va­ti da se pro­fe­si­o­nal­no ostva­ri.

„Po­sle za­vr­šet­ka stu­di­ja, dr Dra­ga Ljo­čić se vra­ti­la u Sr­bi­ju, u ko­joj je ta­da bi­lo ma­lo le­ka­ra, naj­vi­še stra­na­ca. Ni sa di­plo­mom dok­to­ra me­di­ci­ne kao že­na ni­je mo­gla da do­bi­je dr­žav­ni po­sao. Čak je mo­ra­la da no­stri­fi­ku­je ci­ri­šku di­plo­mu u Sr­bi­ji, ko­ja ta­da ni­je ima­la me­di­cin­ski fa­kul­tet”, opi­su­je dr Jo­ka­no­vić.

U tu svr­hu je od­re­đe­na ko­mi­si­ja pred ko­jom je po­la­ga­la „dr­žav­ni is­pit”, pred­vo­đe­na Vla­da­nom Đor­đe­vi­ćem, ko­ji je za­klju­čio da je me­di­cin­sko zna­nje dr Dra­ge Ljo­čić iz­vr­sno. Tek po­tom je na­šla po­sao u Dr­žav­noj bol­ni­ci u Be­o­gra­du, ali sa znat­no ma­njom pla­tom u od­no­su na mu­ške ko­le­ge. Bi­la je pri­nu­đe­na da pre­đe u pri­vat­nu prak­su. Me­đu­tim, na­sta­vi­la je da se bo­ri za iz­jed­na­ča­va­nje rad­nih pra­va le­ka­ra i le­kar­ki. Bi­la je je­dan od osni­va­ča i pr­va pred­sed­ni­ca Ma­te­rin­skog udru­že­nja (1904) i Dru­štva be­o­grad­skih že­na le­ka­ra (1919), ko­je je sku­plja­lo sred­stva za iz­grad­nju pr­ve bol­ni­ce za že­ne i de­cu. 

„Us­pe­la je u to­me, ali ni­je do­če­ka­la otva­ra­nje te bol­ni­ce na De­di­nju 1929. go­di­ne, ko­ja je do­bi­la ime po po­zna­toj škot­skoj le­kar­ki i do­bro­tvor­ki iz Pr­vog svet­skog ra­ta El­zi In­glis”, is­ti­če dr Jo­ka­no­vić.

Za ži­vo­ta je do­ži­vlja­va­la i lič­ne ne­da­će.

„Bi­la je uda­ta za Ra­šu Mi­lo­še­vi­ća, pr­va­ka Ra­di­kal­ne stran­ke, ko­ga je kralj Mi­lan Obre­no­vić osu­dio na smrt zbog op­tu­žbe da je uče­stvo­vao u Ti­moč­koj bu­ni 1883. go­di­ne. Nje­ne ko­le­gi­ni­ce Ma­ri­ja Fjo­do­rov­na i Ra­i­sa Sve­tlov­ska sku­pi­le su 3.000 pot­pi­sa da se Mi­lo­še­vić po­mi­lu­je. Na­vod­no je i kra­lji­ca Na­ta­li­ja uti­ca­la na po­mi­lo­va­nje, zbog pri­ja­telj­stva sa dr Ljo­čić. Mi­lo­še­vić je na kra­ju od­ro­bi­jao tri go­di­ne, ali je kralj pro­te­rao Fjo­do­rov­nu i Sve­tlov­sku iz Sr­bi­je, iako su bi­le do­bro­volj­ne le­kar­ke u Srp­sko-tur­skom ra­tu”, na­po­mi­nje dr Jo­ka­no­vić, do­da­ju­ći da je Dra­ga Ljo­čić ima­la pe­to­ro de­ce.