Pala prestonica Islamske države

Za terorističke napade, naročito one manje, u međuvremenu se zaključilo da im nije nužno da budu orkestrirani sa vrha i da će ih mnoge samoorganizovane ćelije i „usamljeni vukovi”, inspirisani ekstremistima s kojima nikad nisu kontaktirali, izvoditi i bez pomoći ID. Gubitak prostranstava koje je ID nekad držala u Siriji i Iraku takođe je umanjio značaj Rake. „Prestonica” je i pre pada ostala bez države.

U Siriji ID, osim nekih pustinjskih predela, još kontroliše delove naftonosnog Deir el Zora, ali ključno pitanje nije kada će iz njega biti isterana. Otimanje iračke armije i šiitskih milicija i, s druge strane, Kurda, za irački grad Kirkuk, takođe bogat naftom, a odavno očišćen od terorista, potvrdilo je da je sada važno jedino to ko će od gomile rivalskih milicija u Siriji i Iraku zgrabiti koji deo nekadašnjeg „kalifata”. Čak i više nego u Iraku, oslobađanje Sirije, gde je međusobno suprotstavljene snage koje se protive ID teško i prebrojati, odavno se preobrazilo u trku za teritorijama i faktičko komadanje zemlje.

Samo za Raku, neko vreme su se i Turci i Rusi sa Bašarom el Asadom „nudili” da se za nju bore umesto SDF-a i Amerikanaca, ali su ovi bili brži. Situacija u Deir el Zoru još je ilustrativnija za neposrednu budućnost Sirije kao rasparčane zemlje: neki delovi te oblasti iz kojih je ID proterana u rukama su Asadovih, ruskih i proiranskih snaga, dok su druge zauzeli SDF i američki vojnici.

Preživelim pripadnicima ID ostaje za utehu da njihova ideja nije umrla, da su im se na vernost zaklele razne militantne grupe i po Africi i Aziji, sve do Pacifika, te da američki vojnici i dalje ginu u njihovo ime – jedna od tih formacija ubila je početkom meseca četvoro specijalaca iz SAD u Nigeru. Ako su Evropu zarazili strahom, ekstremistima širom sveta udahnuli su novu ideju vodilju o ponovnom uzdizanju srednjovekovnog kalifata kao zajedničke države svih „pravovernih”.

Mosulu je pripala ta sumnjiva čast da u njemu bude proglašena „obnova kalifata”, što je i prirodno, jer je ID ponikla u Iraku, kao tamošnji ogranak Al Kaide. U Siriju se proširila koristeći građanski rat, savlađujući lokalne milicije iscrpljene u međusobnim sukobima. Raka je pala u leto 2014. u prvom velikom naletu ID, kad je osvojila područje navodno veličine Velike Britanije.

Čak i u sedištu „kalifata” stanovnici su ubrzo osetili da su ih džihadisti lagali kada su obećavali socijalnu i zdravstvenu zaštitu i sve odlike istinske, jake i pravedne države. Zavedena je strahovlada najrigidnijeg morala sa klasnim jazom: strani borci na vrhu piramide, domaći ispod njih, na dnu civili prinuđeni na ropsku poslušnost u teškoj oskudici.

Žitelji Rake sigurno su odahnuli, ali ne mogu da ne upamte da su oslobodioci tokom četvoromesečne ofanzive, prema podacima Sirijske opservatorije za ljudska prava, teškim bombardovanjem u smrt oterali 1.130 civila. To bi im naročito moglo biti zamereno ako Kurdi iz SDF-a, uprkos obećanjima, odluče da dominantno arapsku Raku pripoje svojim kantonima: i stoga je Kirkuk opominjući primer, jer tamo se desilo nešto slično. Takav potez Kurda ne bi prihvatili, za početak, ni Asad ni Turci. Trvenja te vrste vratila su poraženu iračku Al Kaidu u život pre tri godine. Njihov produžetak može uskrsnuti i „kalifat”.