U 78. godini treniram pet sati dnevno

Dva na­ša no­va džu­do šam­pi­o­na, Alek­san­dar Ku­kolj (26, evrop­sko zla­to) i Ne­ma­nja Maj­dov (21, svet­sko), ima­ju zbir­no ma­nje go­di­na ne­go Ra­šo­vić „rad­nog sta­ža” na stru­nja­či. 

– Ostva­ren je san srp­skog džu­doa, da ova­ko ma­la ze­mlja ima i evrop­skog i svet­skog pr­va­ka, dva sjaj­na mom­ka. Sti­žu i ta­len­to­va­ne de­voj­ke. Sve to go­vo­ri da se ni­smo uza­lud tru­di­li po­sled­njih 60 go­di­na, svi mi ko­ji smo, na ovaj ili onaj na­čin, bi­li deo na­še džu­do po­ro­di­ce. A ulo­že­no je ve­o­ma mno­go en­tu­zi­ja­zma, tru­da i lju­ba­vi. Jer u ovom spor­tu ne­ma nov­ca, a ni ne­ke po­seb­ne afir­ma­ci­je – ka­že Ra­šo­vić. 

Nje­ga tre­ba do­ži­ve­ti „iz­bli­za”, ose­ti­ti nje­gov od­nos sa stru­nja­čom, vi­de­ti mu u oku sjaj dok ob­ja­šnja­va za­što mu dva do­bra „ba­ca­nja” pri­či­nja­va­ju ve­će za­do­volj­stvo od dve me­da­lje. Za­to što ve­šti­ni i teh­ni­ci da­je pred­nost u od­no­su na sna­gu. Ne­dav­no smo ga u 9 uju­tro za­te­kli na tre­nin­gu u Re­pu­blič­kom za­vo­du za sport i me­di­ci­nu spor­ta, gde je spa­rin­go­vao sa stu­dent­ki­njom Anom Ra­kić i ne­ka­da­šnjim ju­ni­or­skim re­pre­zen­ta­tiv­cem Ne­ma­njom Je­ši­ćem.

– Vi­še bi tre­ba­lo da se prav­dam, ma­nje da se hva­lim što i da­lje tre­ni­ram pet sa­ti dnev­no – ka­že Ra­šo­vić. 

– To mi je ne­ka vr­sta lič­nog za­do­volj­stva. Mo­ji tre­nin­zi su: ju­tar­nje sna­žno pli­va­nje pa te­re­ta­na, uve­če teh­ni­ka i spa­rin­go­va­nje. De­se­tak lju­di je tu oko me­ne. Ne­se­bič­ni su, jer se sta­vlja­ju me­ni u funk­ci­ju. Ni­čeg od ovog ne bi bi­lo bez ve­li­ke po­dr­ške Re­pu­blič­kog za­vo­da za sport i me­di­ci­nu spor­ta, jer kod njih se ose­ćam još ko­mot­ni­je ne­go kod ku­će – do­da­je. 

Od 1963 do 1975. bio je re­pre­zen­ta­ti­vac. Po­red ti­tu­le dr­žav­nog pr­va­ka, za svoj naj­ve­ći do­met sma­tra ti­tu­lu na Me­đu­na­rod­nom ku­pu Ja­dra­na 1966, ka­da je po­be­dio ne­ke od naj­ve­ćih bo­ra­ca tog vre­me­na, po­put Nem­ca Le­o­pol­da i Bri­tan­ca Džek­sa. Po­sled­nji se­ni­or­ski meč imao je 1996, osvo­jiv­ši u 57. go­di­ni pr­vo me­sto na Otvo­re­nom pr­ven­stvu Be­o­gra­da.

– Bi­lo je lju­de stid da iz­gu­be od me­ne, zbog mo­jih go­di­na, pa su ula­ga­li ogro­man na­por da me po­be­de, ali sam i ja mo­rao da se na­pre­žem do gor­njih gra­ni­ca. Bi­lo je to opa­sno za me­ne, jer bi se upa­li­li svi alar­mi u te­lu, gla­so­vi ko­ji go­vo­re: be­ži oda­tle, iz­gi­nu­ćeš – ka­že Ra­šo­vić.

Od ta­da ne ma­ri za te „alar­me”, ma­da i da­nas tre­ni­ra od de­set do 12 pu­ta ne­delj­no i uče­stvu­je na ne­ko­li­ko ve­li­kih tak­mi­če­nja go­di­šnje. Na tre­nin­gu ko­jem smo pri­su­stvo­va­li na le­đi­ma je dr­žao ri­va­la te­škog 110 ki­lo­gra­ma. Ka­že da se i sam ču­di ka­ko u no­ga­ma mo­že da iz­dr­ži i 300 ki­lo­gra­ma (na spra­vi u te­re­ta­ni). Sve svo­je uspe­he pri­pi­su­je „sva­ko­dnev­nom tra­ga­nju za ve­šti­nom i oštre­nju uma ko­je na­sta­je u bor­bi sa sa­mim so­bom i pro­tiv­ni­kom na stru­nja­či”.

– Za­hva­lju­ju­ći po­sve­će­no­sti, teh­ni­ci džu­doa, ve­šti­ni, to­kom ka­ri­je­re sam imao za­vi­dan broj spe­ci­jal­ki, od­no­sno ba­ca­nja. Kad se osvr­nem na ovih bez­ma­lo šest de­ce­ni­ja, kad vi­dim ko­li­ko je tu pre­tr­ča­nih ki­lo­me­ta­ra, po­dig­nu­tih to­na te­re­ta u „lju­di­ma”... To su ne­ve­ro­vat­ne ci­fre. Jed­na na ko­ju sam po­no­san je i broj onih ko­je sam ob­u­ča­vao u džu­dou, a to je bli­zu 20.000. Ra­ču­nam svu onu de­cu ko­ja su bi­la ob­u­hva­će­na ak­ci­jom ka­da sam „gu­rao” džu­do na ča­so­vi­ma fi­zič­kog vas­pi­ta­nja u ne­ko­li­ko ško­la – pri­se­ća se džu­di­sta. 

Na ra­znim tak­mi­če­nji­ma ši­rom sve­ta, po­čev od Pr­ven­stva sve­ta za ve­te­ra­ne u Se­ver­noj Ir­skoj 2002, ni­za­le su se me­da­lje i pod­vi­zi. Mo­žda naj­plod­ni­ja bi­la je 2005, ka­da je osvo­jio če­ti­ri zla­ta, po dva na evrop­skom i svet­skom pr­ven­stvu.

– Me­ne od me­da­lja vi­še mo­ti­vi­še to da se iz­ra­zim kroz čist po­tez, ve­šti­nu, u me­ču u ko­jem ri­val či­ni sve da me spre­či. Ta me že­lja ni­kad ni­je na­pu­sti­la, a bo­ga­mi se i po­ja­ča­va ka­ko sta­rim. Do­ži­vlja­vam i po­ra­ze, kao pre de­se­tak da­na, ka­da sam bio pe­ti na svet­skom šam­pi­o­na­tu, ali me oni do­dat­no mo­ti­vi­šu – ka­že i do­da­je da svi nje­go­vi us­pe­si ne bi bi­li mo­gu­ći bez onih ko­ji ga po­dr­ža­va­ju, što mo­ral­no, što fi­nan­sij­ski. Jer, tre­ba obez­be­di­ti sred­stva za put u Ka­na­du, Ame­ri­ku, Azi­ju... Od 1974. do 1999. bio je, ka­ko na­gla­ša­va, „pra­vi šef be­o­grad­skog i srp­skog džu­doa”, a od 1981. do 1999. „ce­log ju­go­slo­ven­skog”. Do­vo­dio je ve­li­ka tak­mi­če­nja u na­šu ze­mlju, kao svet­ski šam­pi­o­nat 1989:

– Ta­da mi se ostva­rio san da Be­o­grad i Sr­bi­ja po­sta­nu svet­ski cen­tar džu­doa. Do­bi­li smo i pr­va­ka sve­ta. Da ni­je bi­lo sank­ci­ja, Be­o­grad bi­smo iz­jed­na­či­li sa Pa­ri­zom u tom po­gle­du. Na kon­gre­su u An­tver­pe­nu 1992. do­bi­li smo or­ga­ni­za­ci­ju evrop­skog pr­ven­stva 1994, a on­da su nas sank­ci­je vra­ti­le u ka­me­no do­ba – go­vo­ri Ra­šo­vić, po­red osta­log do­bit­nik Maj­ske na­gra­de i Or­de­na ra­da sa sre­br­nim zra­ci­ma.

Do­ži­vot­ni je po­ča­sni pred­sed­nik DžS Sr­bi­je. Evrop­ska džu­do uni­ja ga je pro­gla­si­la svo­jim po­ča­snim tre­ne­rom, Ve­te­ran­ska svet­ska džu­do fe­de­ra­ci­ja mu da­la ti­tu­lu „Ve­li­kog šam­pi­o­na”, na svet­skom šam­pi­o­na­tu je do­bio i pla­ke­tu „Le­gen­da džu­doa”... Imao je uspe­ha i kao su­di­ja i tak­mi­čar i tre­ner.

Na pi­ta­nje šta je za­jed­nič­ka nit u sve­mu što ra­di, od­go­va­ra:

– To su pro­mo­ci­ja džu­doa i spor­ta. Vo­leo bih, ka­da bih lju­di­ma umeo da pre­ne­sem, ko­li­ko bi im bi­lo ko­ri­sno, ko­li­ko bi im obo­ga­ti­lo ži­vo­te, da se ba­ve spor­tom i re­kre­a­ci­jom. To mo­ra da ra­di sva­ki čo­vek! – uve­ren je Vuk Ra­šo­vić.