Ima li budućnosti za gradske zanatlije

Nažalost, znatno je više njih diglo ruke i zakatančilo radnje. Na neke je podsetio istoričar i kustos Ivan Keleman koji je nedavno održao predavanje u Etnografskom muzeju.

– Ako prođete Ulicom Džordža Vašingtona, na broju 18 videćete izlog nekadašnje četkarske radnje Živković. Ona više ne radi jer Ružica, koja ju je nasledila od supruga Slobodana, zbog zdravstvenih problema ne može da se bavi ovim poslom – objasnio je Keleman i dodao da je ista sudbina snašla i „konkurenciju”, a da su među retkima koji i dalje rade radnja Ilije Marića na Zelenom vencu i Zorice Gelevski u Ulici Dimitrija Tucovića.

– Marić se još od šezdesetih godina prošlog veka bavi proizvodnjom slikarskih četkica kojima je snabdevao neke od naših najpoznatijih umetnika.  Njegovi radovi putovali su u Ameriku, Afriku, širom Evrope... Zorica Gelevski je zanat preuzela od oca i sada se ta porodica bavi izradom industrijskih metalnih četki i četki od plastičnih materijala – rekao je Keleman. Ništa više sreće, prema njegovim rečima, nije imao ni stolarsko-bačvarski zanat.

– Donedavno je u Ulici cara Dušana radio stolar Dušan Tošić koji se bavio proizvodnjom i reparacijom stilskog nameštaja. Njegov sin završio je stolarski zanat, ali očev posao nije nastavio. Ni u porodici Mirka Bibića koji je radio u Ulici Džordža Vašingtona nije bilo naslednika da preuzme zanat. Vremenu odoleva još samo radnja Svetozara Teovanova, mala trošna zgrada koja prkosi višespratnicama u svom komšiluku u Bokeljskoj ulici – nabrajao je Keleman.

Isto je i sa ostalim zanatima.

– Tesarski, rezbarski, kolarski, užarski, bojadžijski, potkivački, kovački, kujundžijski, klesarski, nožarski, pletarski i drugi zanati su većinom ugašeni najkasnije do šezdesetih godina 20. veka. Izumirali su postepeno kako su njihovi proizvodi zamenjivani industrijskom robom – kaže Vesna Dušković, muzejski savetnik Centra za nematerijalno kulturno nasleđe.

Do istog perioda radile su i terzije, ćurčije, krznari, opančari, čizmari, papudžije, obućari...

– Terzije su zamenili krojači, ali su i oni danas gotovo izuzeci. Krojačice – ali specijalizovane, nastavljaju da rade u industrijskim i poluindustrijskim pogonima za proizvodnju konfekcije – ističe Dušković i dodaje da su luladžije, četkari, dugmedžije, kujundžije, sajdžije, krojači muškog odela, šeširdžije, kapadžije, sodadžije, stolari, jorgandžije, vunovlačari... gotovo sasvim nestali.

– Proces zanatske proizvodnje nametao je visoku cenu proizvoda pa ih je zamenila jeftina industrijska roba. U poslednjih nekoliko godina ponovo se revitalizuju neki zanati kao što su ekskluzivna izrada obuće i muških košulja, dizajnerski potpisani unikatni predmeti za opremanje domaćinstva – tepisi i nameštaj. Zanati u vezi sa proizvodnjom i prometom hrane su uvek aktuelni, kao i frizerski zanat, ali su retki berberi – podseća Dušković.

Dok su zanatlije nekada bile vrlo cenjene u društvu i svrstane ponekad i u srednju klasu, sada je situacija potpuno drugačija. Mnogi ih smatraju siročićima države i predviđaju im propast, ako im nadležni ne pomognu.

– Najslabiji i najranjiviji deo sektora usluga su zanati i to su radnje koje uglavnom imaju vlasnika koji je i jedini zaposleni. Država je to prepoznala pa svake godine objavljuje konkurs i dodeljuje im subvencije. Ove godine pomoć je dobilo 19 ljudi koji se bave jednim od 15 tradicionalnih zanata – kaže Željko Stojanović, rukovodilac grupe usluga u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija.

Na spisku takvih zanata našli su se tkanje, ćilimarstvo, vez, terzijski zanat, kožuharstvo, opančarstvo, filigranstvo, grnčarstvo, bačvarstvo, kazandžijski zanat, kolarstvo, licitarstvo, mlinarstvo i pekarstvo, ikonopis i izrada tradicionalnih muzičkih instrumenata.

– Kod njih problem uglavnom nije proizvodnja, već prodaja, pa je država prethodnih godina pokušavala da im pomogne u unapređenju plasmana. Svi cene veštom rukom izrađene predmete, ali često ovakve majstore nema ko da nasledi. Zato je ove godine ideja nadležnih bila da daju pomoć onima koji obučavaju nove zanatlije i upošljavaju ih – ističe Stojanović.

Nadu da se održi duh grada oličen u malim porodičnim zanatskim radnjama podgrevaju i najave gradskih vlasti. Tako je gradski menadžer Goran Vesić letos napomenuo da postoji ideja da se Balkanska ulica sačuva kao ulica zanatlija. Valjda će, dok se to ne ostvari, ostati bar neki majstor koji bi u njoj radio…