Sanacija kapele dobrotvora u poslednjem času

Ovom sanacijom, prema njegovim rečima, biće zamenjena postojeća drvena krovna konstrukcija zaključno sa kupolom, a kruna ovih radova je pokrivanje krova kapele.

– Uradićemo maltersku sanaciju kupole i krovnih venaca ispred nje. Sve što se odnosi na pojas ispod krovnog venca do pojasa sokle ne može biti predmet ovih radova. U nužnoj meri uradićemo i sanaciju sokle. Tačno je da smo ograničeni iznosom sredstava, ali tačno je i da se nećemo zaustaviti ovde. U sledećoj fazi ćemo raditi na punoj obnovi i restituciji nekadašnje fasade – objašnjava Piper.

Kada bi to moglo da bude, ne zna. Nada se u idućoj godini, ali, kako kaže, to ne zavisi od Zavoda za zaštitu spomenika kulture, već od gradskog budžeta.

Ako i kada dođe do nastavka obnove kapele Mančića, očekivano je da se restaurira cela, jer zbog nepovoljne ruže vetrova na Starom groblju u Smederevu ovaj objekat će nastaviti da propada.

U nastojanjima stručnjaka da svaka obnova bude što vernija izvornoj kapeli, otežavajuća okolnost je što ne postoji originalni projekat.

– Ne raspolažemo svim autentičnim projektantskim podacima koji su nepovratno izgubljeni, što nam otežava posao u delu koji zadire u polje zaštite. Zato ima sitnih elemenata koje nećemo moći da rekonstruišemo u izvornom obliku jer ih nije moguće prepoznati – kaže naš sagovornik pod čijim budnim okom se prvi put od 1884. godine sanira kapela smederevskog dobrotvora.

Dimitrije Dina Mančić (1827–1882) zaveštao je testamentom deo svoga imanja sa kafanom „Markićeva” za podizanje Gimnazije smederevske. Za to je u ono vreme dao 6.000 dukata, što je, tvrde istoričari, danas vredno 20 kilograma zlata. Na mestu nekadašnje kafane, 1904. godine sagrađena je gimnazija. Ali, Dinin jedini uslov da se na školu stavi ploča sa natpisom „Gimnaziju podigao Dina za spomen njegov i njegove žene Ljubice”, nikada nije ispunjen.

Dimitrije Mančić imao je siromašno detinjstvo, pa je pored želje da se školuje ipak ostao na papudžijskom zanatu od koga se obogatio. Zato je novac od polovine imetka namenio Fondu za školovanje siromašnih đaka, koji je sam osnovao. Da to ispunjava ostavio je u amanet smederevskoj opštini. Fond, međutim, odavno ne postoji, a parama se odavno ni trag ne zna.

Smederevo u to vreme nije imalo pijaću vodu, sve dok Dina nije dao novac da se iskopaju dva arteska bunara. Zauzvrat je tražio malo: da neka ulica u gradu nosi njegovo ime, da mu opština održava grobno mesto i svakog 15. maja daje parastos svim smederevskim dobrotvorima. Ulica koja je jedno vreme nosila ime Dine Mančića, pored Starog groblja, u duhu novog vremena ponela je drugo ime, a omanjoj gradskoj ulici, dugoj stotinak metara, dato je ime dobrotvora. O brizi za njegov grob svedoči stanje u koje je kapela dospela.

Da su Dina i Ljubica živi, pre dve godine ipak se ne bi pokajali što su teško stečeni imetak zaveštali za školu i đake. Postiđeni što njihovu kapelu urušava nemar i nebriga, tadašnji maturanti gimnazije pokrenuli su peticiju za njeno obnavljanje, o čemu je „Politika” pisala.

U jednom od komentara čitalaca tog teksta piše: „Bravo deco, opet ste pametniji od nas, svojih roditelja.” Ostaje jedino nada da se Smederevo neće zaustaviti na jednokratnoj sanaciji kapele, da ovaj novac nije izdvojen kako bi se predupredila bruka ako bi se objekat urušio. I da ćemo biti dovoljno pametni, i roditelji i deca, da više ne zaboravljamo dobrotvore. Oni nisu tražili mnogo.