Psi i mačke – blagodet za pozne godine

– Ma­ce su pra­vo dru­štvo za se­ni­o­re jer su umi­lja­te, ma­zne. Po­zna­te su i kao sa­ku­plja­či ne­ga­tiv­ne ener­gi­je – is­ti­če Ni­ko­le­ta No­vak. 

Upra­vo jed­na ta­kva „glav­na” je u po­ro­di­ci Iva­no­vić. Ime joj je Miš. Umi­lja­ta cr­no-be­la le­po­ti­ca pe­ti je po re­du me­zi­mac i kuć­ni lju­bi­mac ove be­o­grad­ske po­ro­di­ce. 

– Lju­bav pre­ma mač­ka­ma ro­di­la se još pre dva­de­se­tak go­di­na, ka­da se is­pred na­še zgra­de u Usta­nič­koj po­ja­vi­la Ca­na. Bi­la je ta­ko pi­to­ma da je ni­je bi­lo mo­gu­će ne pri­me­ti­ti. Jed­nog da­na stvo­ri­la se pred na­šim vra­ti­ma sa ma­če­tom u usti­ma. Jed­no­stav­no je oda­bra­la nas i ta­ko je sve po­če­lo – pri­se­ća se Dar­ko Iva­no­vić, ne­ka­da­šnji re­dov­ni pro­fe­sor i de­kan Far­ma­ce­ut­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du u pen­zi­ji. 

Otad su se kroz nji­hov dom pro­švrć­ka­li i na­u­ži­va­li Zver­ko (Ca­nin po­to­mak), Kra­vi­ca i Ma­čen­ce, a u dvo­ri­štu is­pred zgra­de, Darko i supruga Mirjana Medenica re­dov­no hra­ne, či­ste i bri­nu o ma­čo­ri­ma Mar­ku i Ni­ko­li­ci. 

– Za ma­ce uvek imam vre­me­na, a po­seb­no ot­ka­ko sam u pen­zi­ji, evo, već ne­ko­li­ko go­di­na. Mač­ke su pra­vi me­lem za du­šu, oko njih ne mo­ra oso­ba to­li­ko da se an­ga­žu­je, kao re­ci­mo oko pa­sa. Za­uz­vrat mo­že da se do­bi­je ve­li­ka lju­bav. Mač­ka je ta­kva da i te ka­ko mo­že da umi­ri sva­kog ko je pod stre­som. Sam po­gled na nju je ne­ka­ko umi­ru­ju­ći, što je do­bro i za pen­zi­o­ner­ske da­ne – uve­ren je ute­me­lji­vač ka­te­dre za ana­li­ti­ku le­ko­va i autor mo­no­gra­fi­je „60 go­di­na Far­ma­ce­ut­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du 1945–2005”. 

To su u ne­ku ru­ku po­tvr­di­li i na­uč­ni­ci sa dva bri­tan­ska uni­ver­zi­te­ta ko­ji su ne­dav­no spro­ve­li an­ke­tu či­ji su re­zul­ta­ti po­ka­za­li da je fi­zič­ka ak­tiv­nost ko­ja uklju­ču­je re­ci­mo šet­nju kuć­nih lju­bi­ma­ca ve­o­ma zna­čaj­na za odr­ža­va­nje for­me oso­ba u tre­ćem do­bu, po­seb­no u to­ku zi­me. Ti­mo­vi sa uni­ver­zi­te­ta Ist An­gli­ja i Kem­bridž an­ke­ti­ra­li su 3.000 sta­ri­jih ko­ji su mo­ra­li da od­go­vo­re ima­ju li psa i iz­vo­de li ga u šet­nju. Is­tra­ži­va­či su im po­tom da­li ak­ce­le­ro­me­tre ko­ji su im ne­pre­sta­no me­ri­li ni­vo fi­zič­ke ak­tiv­no­sti to­kom se­dam da­na. 

„Svi­ma nam je po­zna­to da ni­vo fi­zič­ke ak­tiv­no­sti opa­da s go­di­na­ma”, re­kao je dr Ju Tu Vu, vo­đa is­tra­ži­va­ča ko­ji sa­ra­đu­je sa oba uni­ver­zi­te­ta, pre­ne­la je ne­dav­no agen­ci­ja Hi­na.

Na­uč­ni­ci su oče­ki­va­li da će an­ke­ta utvr­di­ti ka­ko še­ta­či pa­sa re­đe pri­be­ga­va­ju se­de­lač­kom na­či­nu ži­vo­ta od osta­lih uče­sni­ka stu­di­je. Re­zul­ta­ti su po­ka­za­li da vla­sni­ci pa­sa pro­seč­no dnev­no pro­vo­de po­la sa­ta ma­nje u se­de­nju. 

„Iz­ne­na­di­la nas je či­nje­ni­ca da su vla­sni­ci pa­sa pro­seč­no dnev­no bi­li fi­zič­ki ak­tiv­ni­ji i da su pro­vo­di­li ma­nje vre­me­na u za­tvo­re­nim pro­sto­ri­ma, čak i za vre­me naj­hlad­ni­jih, naj­mrač­ni­jih i naj­ki­šo­vi­ti­jih da­na, u od­no­su na sta­ri­je bez pa­sa za vre­me du­gih, sun­ča­nih let­nih da­na”, ka­zao je En­di Džons, pro­fe­sor jav­nog zdra­vlja na Uni­ver­zi­te­tu Ist An­gli­ja. 

S ob­zi­rom na to da su se mo­ra­li pri­la­go­di­ti po­tre­ba­ma kuć­nih lju­bi­ma­ca, nji­ho­vi vla­sni­ci bi­li su pri­si­lje­ni i na ve­ću i če­šću fi­zič­ku ak­tiv­nost. Džons je do­dao ka­ko ne pre­po­ru­ču­je svim se­ni­o­ri­ma bri­gu o psi­ma, bu­du­ći da ni­su svi u sta­nju to da ra­de na pra­vi na­čin. Iz­neo je i al­ter­na­ti­vu – uklju­če­nje en­gle­skih se­ni­o­ra u pro­gra­me šet­nje pa­sa iz sklo­ni­šta za ne­zbri­nu­te ži­vo­ti­nje dva pu­ta ne­delj­no. Pro­fe­sor jav­nog zdra­vlja je is­ta­kao i da je u sklo­pu ta­kvog pro­gra­ma mo­guć­nost ot­ka­zi­va­nja šet­nje bi­la re­đa od od­u­sta­ja­nja od ve­žbi sa vr­šnja­ci­ma. Re­zul­ta­ti su po­ka­za­li i da osim pod­sti­ca­nja na fi­zič­ku ak­tiv­nost, sta­ri­jim oso­ba­ma psi skra­ću­ju i tre­nut­ke usa­mlje­no­sti, po­seb­no ako ži­ve sa­svim sa­mi.

Te­ra­pij­ske ku­ce iz Ame­ri­ke

Po­bolj­ša­nje kva­li­te­ta ži­vo­ta pro­mo­vi­še i ame­rič­ka „Ali­jan­sa te­ra­pij­skih pa­sa”. Ova or­ga­ni­za­ci­ja za­pra­vo je ame­rič­ki na­ci­o­nal­ni re­gi­star ko­ji bro­ji vi­še od 17.000 pa­sa iz SAD, Ka­na­de, Pu­er­to Ri­ka… 

– Te­ra­pij­ski psi po­ma­žu lju­di­ma da pre­va­zi­đu svoj strah od pa­sa. Ima­ju umi­ru­ju­ći uti­caj na lju­de, bu­de sreć­ne uspo­me­ne, pod­sti­ču ra­dost i smeh, po­ma­žu lju­di­ma da se iz­bo­re sa ank­si­o­zno­šću i de­pre­si­jom. Ovi psi ta­ko­đe či­ne da se ose­ća­mo pri­jat­no i po­ma­žu lju­di­ma ko­ji se bo­re sa sa­da­šnjim i pro­šlim tra­u­ma­tič­nim is­ku­stvi­ma. Uz njih ni­smo usa­mlje­ni i ose­ća­mo vi­še sa­mo­po­u­zda­nja... – ob­ja­snio je svojevremeno za „Po­li­ti­ku” Bi­li Smit, iz­vr­šni di­rek­tor ove ali­jan­se. 

Nji­ho­vi vo­lon­te­ri su sprem­ni da de­le svo­je lju­bim­ce i vre­me sa dru­gi­ma, sti­žu u bol­ni­ce, ge­ron­to­lo­ške cen­tre i po­ma­žu oso­ba­ma sa smet­nja­ma... A. V.