U domu otvoren internet kafe

Ona je jed­na od 270 ko­ri­sni­ka ko­li­ko ih ima u vo­ždo­vač­kom do­mu. Svi oni ži­ve ras­po­re­đe­ni u če­ti­ri objek­ta od ko­jih naj­vi­še sta­na­ra ima u sta­ci­o­na­ru – 111. Ova zgra­da je ne­dav­no kom­plet­no re­no­vi­ra­na o tro­šku dr­ža­ve ko­ja je u ob­no­vu ulo­ži­la oko pet mi­li­o­na di­na­ra. 

– Re­kon­struk­ci­ja je za­vr­še­na za še­zde­se­tak da­na, ka­da su za­me­nje­ni svi po­do­vi i osve­že­ni zi­do­vi. Isto­vre­me­no smo do­bi­li i 40 no­vih le­ža­ja i du­še­ka sa po­ste­lji­nom od Fon­da­ci­je prin­ce­ze Ka­ta­ri­ne, či­ja je vred­nost 18.000 evra – na­bra­ja no­vi­te­te Ivan Je­zdić, uprav­nik Do­ma za sta­re „Vo­ždo­vac”. 

U sta­ci­o­na­ru bo­ra­ve ne­po­kret­ne oso­be na­ru­še­nog zdrav­stve­nog sta­nja, sa uma­nje­nim spo­sob­no­sti­ma za bri­gu o se­bi ko­ji­ma je neo­p­hod­na zdrav­stve­na ne­ga i me­di­cin­ski nad­zor 24 ča­sa.

– U tom objek­tu je bi­lo pla­ni­ra­no ospo­so­blja­va­nje ode­lje­nje za de­ment­ne ko­ri­sni­ke ko­ji su po­kret­ni. Za­sad smo od­u­sta­li od te za­mi­sli. Jer, da bi­smo ima­li ta­kav ku­tak naj­pre bi­smo mo­ra­li da na­pra­vi­mo va­lja­nu ogra­du, obez­be­di­mo vi­deo-nad­zor, pa tek on­da da ospo­so­bi­mo ode­lje­nje – ob­ja­šnja­va Je­zdić, pod­se­ća­ju­ći da je u ovoj usta­no­vi za tre­će do­ba pre ne­ko­li­ko go­di­na uve­de­no cen­tral­no gre­ja­nje, dok su sve so­be do­bi­le ure­đa­je za SOS po­zi­ve ko­ri­sni­ka. 

U do­mu ra­di i sa­vet ko­ri­sni­ka, te­lo ko­je ide­je sta­na­ra pro­sle­đu­je upra­vi. Od uprav­ni­ka su, ot­kri­va on, tra­ži­li da im se otvo­ri in­ter­net ka­fe, što je uči­nje­no u apri­lu ove go­di­ne. 

– Po­že­le­li su i let­nju ba­štu i bi­li­jar klub ko­ji je ne­dav­no po­čeo da ra­di. Ti­me su po­seb­no za­do­volj­ni, kao i či­nje­ni­com da od­ne­dav­no u objek­tu E ra­di i tre­ća am­bu­lan­ta. Osim nje, am­bu­lan­te po­sto­je i u sta­ci­o­na­ru i cen­tral­noj zgra­di. Što se ti­če pro­ble­ma, i da­lje je naj­ve­ći do­tra­ja­lo sa­ni­tet­sko vo­zi­lo, sta­ro 33 go­di­ne. Na­da­mo se da će­mo ga usko­ro za­me­ni­ti no­vi­jim – uve­ren je Je­zdić. 

Ono što bi tre­ba­lo po­pra­vi­ti su i sta­re be­ton­ske sta­zi­ce ko­je vo­de oko pa­vi­ljo­na. U ve­o­ma su lo­šem sta­nju, be­ton se kru­ni, a ste­pe­ni­ce pu­ca­ju. Za­sad ni­je na vi­di­ku nji­ho­va ob­no­va, ali uprav­nik za­to na­ja­vlju­je re­še­nje za mno­go ve­ći pro­blem. U to­ku na­red­ne go­di­ne tre­ba­lo bi da poč­ne te­melj­na ob­no­va svih krov­nih kon­struk­ci­ja ko­je ni­su tak­nu­te ot­ka­ko je dom otvo­ren pre 45 go­di­na. 

Dru­že­nje, či­ta­nje, rad­ne te­ra­pi­je

Sta­na­ri se tru­de da u dom une­su deo se­be. U sva­kom od če­ti­ri objek­ta na­la­zi se sa­lon u ko­jem se sta­na­ri dru­že i gle­da­ju TV, a na ras­po­la­ga­nju su im i fri­zer, kro­jač, bi­bli­o­te­ka... Tu je i ku­tak za rad­nu te­ra­pi­ju, ko­jim ru­ko­vo­di rad­ni te­ra­pe­ut Ma­ri­na Ar­sić. 

– Svi na­ši ko­ri­sni­ci su uklju­če­ni u raz­ne ak­tiv­no­sti do­ma, u sport­ske i kul­tur­ne, ali ne mo­že baš sva­ko da se ba­vi de­ku­pa­žom, he­kla­njem, iz­ra­dom na­ki­ta, ukra­snih pred­me­ta... U ovom kut­ku uglav­nom su oni ko­ji ne­ma­ju pro­ble­me s oči­ma, ka­ta­rak­tu ili ar­tri­tis – ot­kri­va Ar­si­će­va.  

Za­mer­ku na ži­vot u do­mu ne­ma ni Ži­ža Da­mja­no­vić, ba­ka ko­ja je sta­nar­ka već 16 go­di­na. Rad­ni vek pro­ve­la je kao pro­fe­sor knji­žev­no­sti pa sa­da svo­je zna­nje že­li da pre­ne­se i osta­lim „ko­le­ga­ma” iz do­ma.

– Op­ti­mi­sta sam po pri­ro­di, ta­ko da ne­ću da se ža­lim. Usko­ro ću go­vo­ri­ti o Đu­ri Jak­ši­ću, po­vo­dom go­di­šnji­ce nje­go­ve smr­ti – ot­kri­va Ži­ža.

Naj­sta­ri­ja sta­nar­ka ima 96 go­di­na

Sta­rin­ski na­kit, na­o­ča­re za či­ta­nje, iko­ne, umet­nič­ke sli­ke, bez­broj ša­re­nih dug­mi­ća, ukra­sni ta­nji­ri i šo­lji­ce... Uni­kat­ni lič­ni pred­me­ti Šar­lo­te Pe­šić – le­gen­de Do­ma za sta­re „Vo­ždo­vac”, ba­ke ko­ja je u nje­mu ži­ve­la du­že od če­ti­ri de­ce­ni­je – za­u­zi­ma­ju po­seb­no me­sto, u pre­dvor­ju cen­tral­nog pa­vi­ljo­na. U sta­kle­nim vi­tri­na­ma ured­no su slo­že­ni vred­ni eks­po­na­ti za ko­je zna sva­ki od 270 sta­na­ra. 

Šar­lo­ta je bi­la za­štit­no li­ce do­ma u ko­jem je ži­ve­la od 1972. Taj­na nje­ne vi­tal­no­sti bi­la je u ve­žba­nju. Nje­na pa­si­ja bi­li su i dug­mi­ći ko­jih je sa­ku­pi­la vi­še od 20.000. Pra­vi­la je i lut­ke od ko­že, na­sli­ka­la broj­ne sli­ke. He­ro­i­na iz Ka­čer­ske uli­ce ni­je bi­la je­di­na du­go­več­na sta­nar­ka. U če­ti­ri pa­vi­ljo­na ži­vi još oso­ba ko­je su za­ga­zi­le u de­se­tu de­ce­ni­ju ži­vo­ta. Jed­na od njih je i Be­o­gra­đan­ka Mi­li­ca Ži­vić (96), tre­nut­no naj­sta­ri­ja sta­nar­ka u vo­ždo­vač­kom do­mu. 

– Ov­de sam već osam go­di­na. Uglav­nom pro­vo­dim vre­me či­ta­ju­ći. Tre­nut­no uži­vam u Ćo­si­će­vom „Vre­me­nu smr­ti”. Osim to­ga, pro­še­tam po hod­ni­ku, i to je to. Za­do­volj­na sam ži­vo­tom i tret­ma­nom u sta­ci­o­na­ru, ali imam za­mer­ku na kre­ve­te. Je­ste da su no­vi, ali ne­ka­ko su pre­vi­so­ki, a du­še­ci tvr­di i tan­ki – pri­me­ću­je ba­ka Mi­li­ca, ko­ja de­li so­bu sa isto­mi­šlje­ni­com Mi­lo­van­kom Mi­la­ko­vić (87).