Zaokret na Pacifiku

Amerika ima razloga da bude zabrinuta zbog dosadašnjeg uspeha Kim Džong Una u njegovoj ofanzivi nuklearnog šarma, jedan dan prisustvuje ispaljivanju projektila, drugi dan je na prezentaciji kozmetičkih preparata. Pjongjang je do sada izvršio šest nuklearnih proba, lansirao na desetine balističkih raketa raznih dometa, a Vašington, osim prazne retorike, ne može ništa vojno da učini. Bez obzira na to koliko se američki predsednik Donald Tramp trudio na svojoj azijskoj turneji, severnokorejski lider Kim Džong Un je sa svojim nuklearnim programom uspeo da marginalizuje SAD, koje su 64 godine bile najvažniji igrač na korejskom poluostrvu.

Evroazijska kriza, od Karpata do Pacifika, ima mnogo nepoznanica. NATO gomila trupe i oružje na granicama Rusije, Moskva se pobedom u Siriji na velika vrata vratila na Bliski istok, istovremeno je uspostavila kontrolu i nad svojom socijalnom dinamikom, a u dobroj meri i nad postsovjetskim prostorom. Kina sasvim solidno obuzdava snage socijalne i političke decentralizacije, aktivirane snažnom interakcijom sa globalnim kapitalizmom. Moskva i Peking su u prošlosti snabdeli Pjongjang znanjem i tehnologijom da sada može samostalno da proizvodi i rakete i nuklearne bombe, čime su vezane ruke američkim snagama u tom regionu i što primorava Pentagon da šalje pojačanja u severozapadni Pacifik.

S druge strane, Kina nastavlja izgradnju veštačkih ostrva i vojnih baza na njima i do dve hiljade kilometara daleko od svoje obale, što je još jedan ozbiljan izazov za SAD. Koji ne može biti ignorisan i pored devet milijardi dolara vrednih kinesko-američkih poslova potpisanih pre nekoliko dana u Pekingu.

Zapravo, događaji na Pacifiku sve više zavise od odluka koje donose Moskva, Peking i Pjongjang, dok Vašington sve više deluje refleksno umesto da kontroliše zbivanja. Rusija i Kina upućuju Americi dva različita skupa izazova. Odnosno, ako Moskva i Peking održe političku koheziju imaju mogućnost da upute ozbiljan regionalni izazov duž svoje periferije. Jer Amerika i dalje deluje u okviru strategije iz vremena „hladnog rata”, kroz sistem saveza da bi sprečila SSSR, a danas Rusiju i Kinu da osvoje Evroaziju. I taj se savez oslanjao na dva načela: princip kolektivne bezbednosti – SAD su garantovale pomoć svojim saveznicima u slučaju napada, zauzvrat su se ti američki saveznici naoružavali debelo plaćenim američkim oružjem, pa i danas Japan plaća boravak svih 47.000 američkih vojnika na svojoj teritoriji. Drugi princip bio je režim trgovine stvoren krajem Drugog svetskog rata. Saveznici su sistematski izvlačili korist iz svojih ekonomskih veza sa SAD.

Velika strategija Amerike posle pada komunizma bila je integracija bivšeg SSSR-a i Kine u globalni ekonomski sistem, a pretpostavka je bila da će, ako Rusi i Kinezi uzmu učešće u međunarodnom ekonomskom sistemu, formiranom tokom „hladnog rata”, neminovno prosperirati. A ako budu prosperirali, više neće imati interesa i potrebe da učestvuju u geopolitičkim manevrima.

Međutim, uključivanje Rusa u zapadni finansijski sistem izazvalo je široku depresiju umesto ekonomskog buma. Takođe, opšte azijsko ekonomsko potonuće ne samo da je Kinu pre 17 godina povuklo na dno, već je potenciralo pogubne efekte komunističkog sistema koji nije demontiran. U osnovnim postavkama te američke strategije za Rusiju i Kinu zaboravljeno je: kapitalizam boli, posebno u ranim fazama, kapitalizam ima silazne, baš kao i uzlazne cikluse, i kapitalizam zahteva politički sistem dovoljno zreo da bi preživeo loša vremena.

Kao posledica svega toga, stara posthladnoratovska strategija SAD danas je u ruševinama. Pokušaj Amerike da stare hladnoratovske institucije proširi na novi svet dosegao je svoj limit. Potrebna je nova strategija, odnosno postoje tri strategijske opcije: da SAD pokušaju destabilizaciju Rusije i Kine, da slede strategiju obuzdavanja u okviru koje SAD odgovaraju na regionalne pretnje Rusije i Kine putem direktne vojne intervencije, i treća je opcija da SAD slede strategiju ravnoteže moći, po kojoj zemlje iz samog regiona rešavaju regionalne izazove Rusije i Kine. Diskretno američko flertovanje s Indijom i Vijetnamom jeste ta treća opcija.

Prva opcija zahteva veći napor i razmišljanje nego što američka politička elita može trenutno da uloži u spoljnu politiku. Rusija i Kina ogromne su zemlje i kreću se po svojoj trajektoriji, nijedna spoljna sila nije kadra da kreira rusku, ili kinesku istoriju.

Druga opcija, strategija aktivnog obuzdavanja, nosi rizik žrtava i eskalacije, američka kopnena intervencija u Evroaziji prosto nije moguća bez ogromne mobilizacije – Rusija, Kina i Severna Koreja nisu Haiti. Pad američke sklonosti ka riziku jača regionalne sile kao što je Severna Koreja. Vašingtonu ostaje, dakle, treća opcija, strategija ravnoteže moći bez američke hegemonije na području Evroazije.

Na Pacifiku je došlo do zaokreta, naravno, proći će nešto vremena dok zaokret ne postane vidljiv, i još nešto vremena dok se ne prizna kao zaokret. Poput poruke iz Pjongjanga: rakete i parfemi...