Srpske političke elite prespavale 20. vek

– Prekršeni su međunarodno pravo, Povelja UN, kao i ustavno i istorijsko pravo Srbije. Većina čovečanstva ne može da veruje da zvaničnici EU kažu da Katalonija ne može da postane republika ni nakon referenduma, a da KiM, uz pomoć terorističkih organizacija i NATO agresije, može da se otme Srbiji. Dakle, čelnici EU kažu da to nije isto. A svaki profesor prava zna da je to potpuno ista situacija. Prosto se takmiče na Zapadu ko će Srbiji doneti nove i oštrije ultimatume. Srbiju ucenjuju članstvom u EU i javno i tajno. Pitanje je kakvi će još zahtevi ili ultimatumi stići. Kako drugačije razumeti američkog diplomatu Brajana Hojta Jija, koji je izjavio da je Kosovo regionalni lider u borbi protiv terorizma i zahtevao da uvedemo sankcije Rusiji, našem najvećem prijatelju? Nastavlja se dalje potcenjivanje srpskog naroda od strane uglednih pojedinaca sa Zapada, gde se posebno istakla nemačka dobitnica Nobelove nagrade Herta Miler za vreme ovogodišnjeg sajma knjiga – kaže Gaćinović, smatrajući da je, dok se obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu, neophodno podsetiti kako je taj rat započeo.

Ističe da istina o Prvom svetskom ratu čami negde u lagumima istorije, jer je moćna Nemačka nakon Prvog svetskog rata sa svojim saveznicima angažovala sve raspoložive resurse na reviziji istorije, kako bi sopstvenu odgovornost za Veliki rat prebacila na Rusiju i Srbiju.

– Ni na početku 21. veka nije drugačije. U predvečerje stogodišnjice početka Velikog rata pojavio se veliki broj takvih publikacija u Zapadnoj Evropi. Posebno su se istakli u pisanju takvih dela profesori Margaret Makmilan i Kristofer Klark. Međutim, naučni pogled unazad otkriva da je reviziju uzroka Velikog rata sve teže napraviti, zbog postojanja velikog broja neoborivih dokaza i činjenica koji potvrđuju zabludu revizionista – napominje naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, pripreme za Prvi svetski rat bile su završene mnogo pre 1914. godine. Napad na Srbiju bio je dugo planiran, a definitivnu odluku za napad na Srbiju doneli su nemački car Vilhelm i Franc Ferdinand 12. marta 1914. godine u Konopištu, uoči prestolonaslednikove posete BiH i prisustva manevrima austrougarske vojske u istočnoj Bosni.

– Franc Ferdinand je na večeri na Ilidži, dan pre atentata, poverio šefu svoje operativne kancelarije pukovniku Mecgeru „da je u Konopištu odlučen neposredni napad na Srbiju odmah posle manevara”. Od same aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine Austrougarska monarhija se u kontinuitetu pripremala da napadne Srbiju. Na Bal placu su insistirali da se u svim kancelarijama austrijske vlade istakne maksima: „Srbiju treba uništiti” (Serbia delenda est). Talas srbofobije zahvatio je celu monarhiju. Pesnik Karl Kraus skovao je lozinku „Serbien muss sterbien” („Srbija mora umreti”). Konrad fon Hecendorf, šef austrougarskog generalštaba, još 1907. godine u jednom pismu je istakao da jugoslovenski problem treba rešiti „jednom velikom akcijom, čiji je krajnji cilj aneksija Srbije” – ističe Gaćinović, podsećajući da je Vojna stranka u Beču spremala rat protiv Srbije za mart 1909. godine, kada je bila izvršena mobilizacija Sarajevskog korpusa.

– Nemački car Vilhelm Drugi se 23. novembra 1912. godine sastao sa Francom Ferdinandom i tada su dogovorili plan napada na Srbiju. Italijanski obaveštajni oficir pukovnik Negrij je 1912. godine obavestio Srbiju o namerama Austrougarske monarhije. Pod uticajem u to vreme stvorene atmosfere nastalo je pismo koje je 15. februara 1913. godine u Rim uputio bečki nadbiskup Rafaele Skapineli, u kojem se između ostalog kaže: „Austrija, međutim, izgleda da je odlučila da se oštro pozabavi Srbijom i opšte je uverenje da može doći do rata s tom zemljom na proleće.” Načelnik Generalštaba Austrougarske vojske Konrad fon Hecendorf je samo tokom 1913. godine 25 puta zvanično tražio odobrenje da napadne Srbiju, a poznata je njegova sledeća tvrdnja: „Ako naše trupe budu u Nišu, ako mi budemo tamo gospodarili, onda će naš uticaj biti obezbeđen u jugozapadnom delu Balkana naročito, a isto tako na Balkanu uopšte” – napominje naš sagovornik.

I zaključuje: pretnja bezbednosti na Balkanu na početku 21. veka je veoma izražena i opasna. Istorija se Srbima ciklično ponavlja, a naše političke elite čitavog 20. veka kao da su prespavale na časovima zrelosti, mudrosti i diplomatije.