Vino jeličko, kilo veličko

I na svom pametnom telefonu lista deseterac „Ban Milutin i Duka Hercegovac”, spevan pre Kosovskog boja, i zabeležen 1845, perom Vuka Karadžića. Požeški ban polazi u rat protiv Bugara i ovako zavetuje vernu ljubu Ikoniju: „Gledaj mene prebijele dvore/ pazi mene dva nejaka sina/ kopaj mene devet vinograda/ u Banjici i u Atenici/ u Loznici i u Pakovraću/ dok se vratim iz zemlje Bugarske.”

Ali od pređašnje vinogradarske slave ovog pobrđa na jeličkim stranama i pod Ovčarom malo šta osta. Rajko je pre četvrt veka počeo da obnavlja vinograd na tazbinskoj kosini u Pakovraću, na mestu gde su čokoti već rađali pre stotinu leta (1912) i zajedno sa suprugom Slavkom ulaže mnogo truda u skladni imetak, na koji često dolaze iz Arilja. Nakupio je i raznoraznog iskustva, usput.

– Pođem po kalemove u Veliku Drenovu, uzdajući se u sreću. Uđem u kafanu i tu mi kažu da kupim od jednog čoveka. Kupim, posadim i nikakve vajde ne bejaše. Sićakno grožđe, neugledno, tri godine sam se mučio. Na kraju sve počupam, stavim na „bubu” i oteram onome što mi je prodao, pa istovarim pred njegovom kućom. I odmah u Drenovi poslušam drugi savet, pa kupim lozu od čuvenog kalemara Saše Ratajca. Više se nikad nisam pokajao.

Mimogred je, veli, 1986. kod Soluna video besprekoran vinograd bez ijedne travke, te je istu brigu preneo na svoj. A u Irigu je od drugih majstora čuo i usvojio najbolji savet: do cvetanja valja koristiti sistemična, a posle cvetanja kontaktna sredstva za zaštitu.

Danas na svojih osam ari ima 370 čokota uglavnom vinskih sorata – crnogorski vranac, župski prokupac, francuski burgundac – nešto muskata, ali i stonih za kuću, hamburg, kardinal i afusali.

Ima i svoj muljač iz 1933. godine, i računa da će od hiljadu kilograma grožđa dobiti upola toliko vina.

– Probaćemo ga na Vavedenje, 4. decembra, taj običaj smo ustalili nas nekolicina u Arilju. Po ugledu na Francuze koji trećeg četvrtka u novembru piju prvi božole.

Radonjić pripoveda da se ovime nikad ne bi bavio ako bi mu računica stajala na prvom mestu. Seća se kad je njegov starac Tomislav Popović iz Pakovraća došao u Arilje da bi video dom budućeg zeta, spustio donetu bocu na sto i kazao: „Vino jeličko, kilo veličko”. Drugim rečima: nije lako s vinogradom. Ali bi vladika Rade, takođe u desetercu kao Vuk, kazao: „Bez muke se pesma ne ispoja.”

Međutim, jedan rad grupe naučnih istraživača sa poljoprivrednih fakulteta u Zemunu i Novom Sadu, predstavljen na savetovanju u Čačku, svedoči da podizanje vinograda može biti unosan posao. Oni su, za tu svrhu, u desetogodišnjem razdoblju (2004 – 2013) pratili rad jednog velikog zasada (306 hektara) u Potiskom vinogorju, uložena i vraćena sredstva.

Po toj matematici, za jedan hektar vinograda bilo je potrebno izdvojiti ukupno 1.205.518 dinara (najviše prve godine – 368.318, najmanje treće – 70.380), prinos je bio 65.000 kilograma a prihod 1.419.600. To znači da je ukupna dobit od grožđa 214.082 dinara, ili samo 21.408 godišnje. Ali, ako se to isto grožđe preradi u vino onda je dobit desetostruka, ili 2.101.784 dinara za deset godina. Računica se zasniva na 56.333 boce merloa od 0,75 litara, čija je proizvodna cena 89,50 a prodajna 135 dinara. U proizvodnim stavkama vino košta 41,39 dinara, dok su troškovi punjenja 48,11 dinara.