Kad u Vr­šcu be­sni „rat”

Reč je, za­pra­vo, o stra­te­škoj rat­noj igri, u ko­joj uče­stvu­ju za sva­kim sto­lom po dva igra­ča, s br­dom svo­je rat­ne teh­ni­ke. To je re­la­tiv­no no­vi ho­bi u na­šoj ze­mlji, pa je stra­ni na­ziv i da­lje u upo­tre­bi: Flejms of vor (Fla­mes Of War). Za­lju­blje­ni­ci u „vo­đe­nje ra­ta na sto­lu” ka­žu da se na ovaj na­čin raz­vi­ja kom­bi­na­to­ri­ka, dok igra­či smi­šlja­ju stra­te­gi­ju i tak­ti­ku. I obra­zov­na funk­ci­ja je zna­čaj­na.

Uče­sni­ci dvo­dnev­nih bi­ta­ka vo­đe­nih po uzo­ru na po­zna­te okr­ša­je iz ra­nog pe­ri­o­da Dru­gog svet­skog ra­ta, do­šli su iz ra­znih kra­je­va Sr­bi­je, ali i iz Slo­ve­ni­je, Hr­vat­ske i Ru­mu­ni­je. Ovaj „rat u Vr­šcu” oku­pio je dva­de­set dvo­ji­cu rat­ni­ka, za 11 sto­lo­va, na ko­ji­ma je či­ta­va rat­na teh­ni­ka iz po­me­nu­tog vre­me­na bi­la tak­tič­ki ras­po­re­đe­na i upo­tre­blja­va­na kad joj do­đe vre­me. Na svim sto­lo­vi­ma di­men­zi­je 122 pu­ta 183 cen­ti­me­tra, osim oru­đa, bi­li su raz­li­či­ti scen­ski pri­ka­zi, pa se mo­glo za­pa­zi­ti ti­pič­no fran­cu­sko se­lo, pu­no ozi­da­nih pre­pre­ka, ali i za­ve­ja­no ru­sko se­lo, voj­ska u zim­skoj gar­de­ro­bi, pu­sti­nja u Mon­go­li­ji sa ras­po­re­đe­nim ja­pan­skim sa­mu­ra­ji­ma... Na ten­ko­vi­ma: zve­zde pe­to­kra­ke, ne­mač­ki kr­sto­vi i dru­ge ozna­ke oku­pa­tor­skih i sa­ve­znič­kih sna­ga. Sve je na bo­ji­štu u od­no­su je­dan pre­ma sto, i objek­ti i voj­ni­ci, naj­če­šće na­pra­vlje­ni od le­gu­ra i pla­sti­ke. Voj­nik je ve­li­či­ne cen­ti­me­tar i po, a tenk ku­ti­je ši­bi­ca.

Rat­ni­ci stra­te­zi su bi­li raz­li­či­to ob­u­če­ni. Or­ga­ni­za­tor bi­ta­ka u Vr­šcu, pro­fe­sor Ko­stić, imao je na gla­vi ori­gi­nal­nu ru­sku ka­pu pi­lot­ku i duk­ser sa ozna­ka­ma gar­de Cr­ve­ne ar­mi­je. Kao i osta­li, bio je na­mr­šte­nog li­ca, s vi­dlji­vom že­ljom da po­be­di. Su­sreo se sa dvo­ji­com Ru­mu­na, Hr­va­tom i Sr­bi­nom iz Be­o­gra­da. Ne že­li­mo da sa­op­šti­mo is­hod nje­go­vih „rat­nih okr­ša­ja”, ali je pro­fe­sor obe­ćao u bu­du­ćim bit­ka­ma bo­lju stra­te­gi­ju. Ci­ti­ra nam so­vjet­ske rat­ni­ke, ko­ji su go­vo­ri­li: „Za na­ma do­la­ze dru­gi”. Ipak, pro­tiv­ni­ci­ma je na­neo „te­ške gu­bit­ke”, ko­ji, me­đu­tim, ni­su bi­li od zna­ča­ja za ko­na­čan is­hod. Naj­va­žni­je je da su bit­ke us­pe­le i da je dru­že­nje bi­lo na iz­u­zet­noj vi­si­ni.

Pre po­čet­ka rat­nih iga­ra od­re­đu­ju se agre­sor i bra­ni­telj, a za­tim i za­da­ci ko­je tre­ba sva­ki igrač da is­pu­ni. Ovaj ko­ji se bra­ni, mo­ra da sa­ču­va objek­te i voj­sku, a na­pa­dač da uni­šti pro­tiv­nič­ku voj­sku i za­u­zme objek­te. Kao u pra­vom ra­tu. Sva pra­vi­la igre su sa­dr­ža­na u op­šir­noj knji­zi, a nje­ni auto­ri su sa No­vog Ze­lan­da, gde je ovaj „rat” i osmi­šljen po­čet­kom ovog ve­ka, da bi se za krat­ko vre­me pro­ši­rio na či­tav svet, pa je ta­ko sti­gao i na na­še pro­sto­re. Na­ši sa­go­vor­ni­ci ka­žu da je igra naj­pri­hva­će­ni­ja u ze­mlja­ma en­gle­skog go­vor­nog pod­ruč­ja.

– Ipak, je­zik ni­je to­li­ko bi­tan, ko­li­ko sr­ce u ju­na­ka. Po­lja­ci, re­ci­mo, mo­gu sa­mo da na ne­kom tak­mi­če­nju ne uče­stvu­ju, ili da im su­di­je sa­pli­ću no­ge, pa da ne bu­du pr­va­ci. Jer, u Polj­skoj se mno­go „ra­tu­je”, ima pu­no igra­ča, iz če­ga je pro­i­za­šao kva­li­tet. U Sr­bi­ji je ukup­no dva­de­se­tak igra­ča, a u Vr­šcu sam do pre dve go­di­ne bio je­di­ni. Šta­vi­še, či­ta­va in­du­stri­ja se ro­di­la ka­da je na­ša igra iz­mi­šlje­na. Dra­go mi je što sam svo­ju lju­bav pre­neo i na svo­je uče­ni­ke, ko­ji su na pro­te­klim rat­nim „su­ko­vi­ma” u Vr­šcu bi­li va­tre­ni na­vi­ja­či. Za mo­je đa­ke pri­pre­mio sam skrip­tu na srp­skom je­zi­ku, jer je či­ta­va li­te­ra­tu­ra na en­gle­skom. Ova ma­što­vi­ta igra osvo­ji­la ih je u naj­va­žni­jem do­bu nji­ho­ve mla­do­sti, sa­ču­vav­ši ih od mno­gih opa­sno­sti – ka­že pro­fe­sor Ko­stić, ko­ji je pre pet-šest go­di­na pr­vi put u Be­o­gra­du po­sma­trao je­dan sli­čan tur­nir, i od ta­da sa­mo o „ra­tu” – raz­mi­šlja, pa je od­lu­čio da i u Vr­šcu, ra­di po­pu­la­ri­za­ci­je, or­ga­ni­zu­je ve­li­ki tur­nir.

Dok su se u dva da­na bit­ke vo­di­le (ukup­no 44), su­di­je su bo­do­va­le tak­mi­ča­re, iz­gled nji­ho­vih tru­pa, po­na­ša­nje na te­re­nu..., pa su na taj na­čin za­slu­ži­va­ni i pe­ha­ri, a pla­sman sva­kog uče­sni­ka je i bo­do­van. Na kra­ju je is­tak­nu­ta i rang-li­sta sa 22 uče­sni­ka. Pr­vak je is­ku­sni stra­teg, re­pre­zen­ta­ti­vac Sr­bi­je, Bo­jan Šmi­dling iz Be­o­gra­da. On je ovo­go­di­šnji pr­vak dru­gog po re­du tur­ni­ra u stra­te­škim igra­ma do sa­da or­ga­ni­zo­va­nog u Vr­šcu. Naj­lep­še obo­je­nu voj­sku je imao To­mi­slav Bo­ro­ša, iz Za­gre­ba, a za naj­o­mi­lje­ni­jeg pro­tiv­ni­ka je iza­bran La­u­ren­ci­ju Ni­ko­lae Ru­sen, iz Bu­ku­re­šta, ko­ji je tu ti­tu­lu po­neo za­hva­lju­ju­ći gla­so­vi­ma su­i­gra­ča, ko­ji su oce­nji­va­li i osta­le ka­rak­te­ri­sti­ke rat­ni­ka, nji­ho­vih tru­pa, opre­me...

Na kra­ju dvo­dnev­nog „ra­ta” u Vr­šcu, uče­sni­ci su po­ku­pi­li svo­ju voj­sku i oru­đe, pa­žlji­vo ih spa­ko­va­li u ku­ti­je, ka­ko bi sve bi­lo sprem­no za ne­ko sle­de­će vo­je­va­nje.