Muke kijevskih diplomata

A možda je sve uzrokovano i činjenicom da problem celovitosti druge po veličini evropske države (zbog situacije u Donbasu i ruske aneksije Krima), medijski, odlazi u drugi plan pred dešavanjima u Siriji, „ratnim igrama” SAD i Severne Koreje, nezaustavljivim narastanjem kineske moći…

Kako je u nedeljniku „Ruske vesti” (Riga, Letonija) napisao analitičar Oleg Ponomarjov, čak i najverniji evropski prijatelji Ukrajine kao da su se razočarali i počinju da se kolebaju: „Događaji koji su se odigrali na kijevskim centralnom trgu Majdan (velike demonstracije od 21. novembra 2013. do 22. februara 2014, okončane smenom sa vlasti Viktora Janukoviča), gubitak desetina hiljada ljudskih života, potpuna propast ekonomije, neviđeni rast kriminala i korupcije povezanih sa aktuelnim vlastima – nemoguće je ne primetiti. Vide to i u Evropskoj uniji”, tvrdi autor.

Posebno su pogođeni u Poljskoj. Naime, sledbenici predsednika Petra Porošenka su prema zapadnim susedima iskazali posebno nepoštovanje veličajući saradnike nekadašnje Ukrajinske ustaničke armije (UPA), koja je tokom Drugog svetskog rata dejstvovala u saradnji sa nemačkim nacistima. Ponašanje zvaničnog Kijeva Poljaci su shvatili kao direktan udar na sve žrtve koje je njihova zemlja podnela tokom velikog sukoba, a podnela ih je u milionskim brojevima.

A ni komšije u Budimpešti, kao ni one u Bukureštu, nisu ravnodušne. Tamošnji živalj je razljutilo ukidanje prava etničkim manjinama, dakle Mađarima i Rumunima, da se školuju na svom jeziku. Objašnjenja za ovakav potez u najmanju ruku su nesuvisla. Mađarska je upravo zbog ovakvih poteza krajem oktobra uložila veto na sastanak NATO–Ukrajina na nivou ministara inostranih poslova planiran za decembar.

Vlasti u Kijevu su uspele da na sebe navuku i negodovanje Izraela. Nediplomatski aludirajući da je tokom izraelsko-arapskog rata 1948. jevrejska država silom sebi pripojila palestinske teritorije, kao da su zabili prst u oko nadležnima u Tel Avivu. Prema rečima Alberta Feldmana, direktora izraelskog instituta za strateška istraživanja „Golda Meir”, njegova zemlja i te kako ima o čemu da priča sa kijevskim zvaničnicima. Pogotovo kada je reč o delovanju ranije pomenute UPA, čiji pripadnici su počinili neviđene zločine upravo nad ukrajinskim i poljskim Jevrejima.

„Mada pritisak moje zemlje na Ukrajinu nije tako jasno izraženo kao onaj iz Varšave, posledice su primetno veće”, naglašava Feldman.

Dodajmo da je i Ministarstvo inostranih poslova Srbije nedavno opomenulo ukrajinskog ambasadora u Beogradu Oleksandra Aleksandroviča.

Posle svega, ni apel Ukrajinaca da se na granicu između Donbasa i ostatka zemlje pozovu trupe NATO ne bi li silom ugušile samostalnost pobunjenih Donjecke i Luganske republike ne deluje van konteksta. U SAD su odmah iskoristili pruženu im priliku i već najavili spremnost da u ove krajeve pošalju čak 20.000 teško naoružanih vojnika. Ali, niko u Vašingtonu i ne pomišlja da pomenute snage deluju samo u Donbasu. Naprotiv, cilj bi im bila – Rusija.

Uostalom, nedavno objavljivanje jedne geografske mape u „Njujork tajmsu”, a na kojoj je Krim već obeležen kao deo Ruske Federacije, jasno kazuje da bi američka pomoć predsedniku Petru Porošenku bila u svakom pogledu specifična i strogo namenska.