Hrvatska: Suđenja s političkom aromom

Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb, 8. aprila– Među najozbiljnijim problemima s kojima se Hrvatska susreće na svom putu u Evropsku uniju jeste stanje pravosuđa, što se redovno ističe u svim izveštajima međunarodnih organizacija koje prate napredak tranzicije u zemljama nastalim iz prethodne Jugoslavije. Najkraće rečeno – na šta u redovnim polugodišnjim izveštajima ukazuje na primer misija OEBS-a u Hrvatskoj – vidljiv je „etnički pristup” u pravosudnom tretiranju ratnih zločina tako što su se godinama olako i često bez ozbiljnijih dokaza za to optuživali građani srpske nacionalnosti, a vrlo teško pripadnici hrvatskih oružanih snaga. Uz to, ovim drugima se olako opraštalo ono što su učinili, dok su oni prvi osuđivani za ratne zločine i u slučajevima koji nisu imali nikakve veze s tim teškim krivičnim delima. O tome najbolje govore primeri takvog osuđivanja u kojem su navodni počinioci suđeni zbog krađe posteljine i posuđa, što im je, ako su Srbi, tretirano kao ratni zločin, dok su počiniocima Hrvatima i najteži ratni zločini tretirani kao obični, pa bi se na njih primenjivao i zakon o aboliciji iako je on donet samo za oslobađanje od krivičnog dela oružane pobune.

Najnoviji izveštaj „Hjumen rajts voča” iz Vašingtona ocenjuje da je protekle godine u Hrvatskoj „došlo do skromnih postignuća u poštovanju ljudskih prava”, a da se „ključni problemi koji još postoje odnose na nasleđe iz rata 1991–1995”. Konstatuje se da je ostvaren „ali još uvek nedovoljan napredak” u otklanjanju preostalih prepreka koje stoje na putu povratku i reintegraciji izbeglih Srba, u čemu svoj negativni uticaj ima i odnos prema ratnim zločinima.

Prema podacima državnog tužilaštva, do prošle godine u Hrvatskoj je za ratni zločin prijavljeno preko 4.900 osoba, od čega je protiv 3.666 pokrenut postupak. Od tog broja 3.604 je krivično gonjeno zbog „agresije na Hrvatsku” i to najčešće u odsutnosti, što znači da su uglavnom Srbi, dok su svega 62 bili pripadnici hrvatskih oružanih snaga. Na kraju je optuženo oko 1.500 osoba, opet najvećim delom Srba, a do kraja 2006. godine od toga je osuđeno 611 osoba i oslobođeno 245. Među osuđenima svega 12 su bili pripadnici hrvatskih oružanih snaga, odnosno vojske i policije. Niko od Srba nije osuđen na manje od pet godina zatvora.

Uz ovo treba podsetiti i da je na osnovu zakona o opštoj amnestiji od krivičnog gonjenja za oružanu pobunu protiv RH oslobođeno oko 21.000 građana srpske nacionalnosti. Međutim, mnoge takve optužbe odmah su „pretvorene” u optužbe za ratne zločine za koje se masovno osuđivalo u odsutnosti. Uz to, isti zakon iskorišćen je da se oslobađaju i neki hrvatski počinioci ratnih zločina iako se zakon izričito nije mogao primenjivati na najteže povrede humanitarnog prava. Tako je, na primer, primenom zakona o opštoj amnestiji svojevremeno oslobođen Antun Gudelj koji je 1991. ubio šefa osječke policije Josipa Rajhl-Kira koji je smetao zagovornicima rata jer je uspešno smirivao tenzije između Srba i Hrvata, oslobođeni su hrvatski vojnici koji su 1991. godine pobili celu srpsku porodicu u Novskoj, Tuđman je oslobodio Dinka Mijatovića koji je početkom 1992. metkom u potiljak na obali Drave ubio direktora filijale Jugobanke u Podravskoj Slatini Nikolu Kosića itd.

Poseban oblik pritiska na Srbe, koji i dalje predstavlja ozbiljnu kočnicu njihovom masovnijem povratku iz izbeglištva (što ukazuje da se ne radi o „slučajnom” propustu) jesu i dalje brojne „tajne” poternice i optužnice koje se iznenada aktiviraju kada se neki povratnik pojavi na granici, pa čak i posle nekoliko njegovih prethodnih ulazaka u Hrvatsku.

Posebna priča je kvalitet samih suđenja o čemu svedoče primeri trostrukog oslobađanja policajca Mihajla Hrastova koji je 1991. na Koranskom mostu u Karlovcu likvidirao 13 rezervista JNA koji su se predali, nesankcioniranje „zbog proceduralne greške” ubica srpske porodice Zec u Zagrebu, iako su detaljno opisali i priznali taj zločin koji je poslužio kao „stimulans” odlasku brojnih Srba iz Zagreba itd., pa do toga da se i u onim slučajevima gde se osudi pokoji hrvatski akter ratnih zločina skoro u pravilu to čini samo s najistaknutijima dok se ostali počinioci u istom slučaju oslobađaju ili čak ni ne optužuju. O tome govori primer prvog suđenja za ratni zločin hrvatskim počiniocima, tzv. gospićkoj grupi, gde su osuđena samo trojica, s Oreškovićem i Norcem na čelu, iako je u likvidacijama Srba učestvovao veći broj njihovih potčinjenih, a slično se dogodilo i na suđenju hrvatskim vojnicima koji su ubili grupu civila u Paulin Dvoru – osuđen je samo jedan, a u likvidaciji je učestvovao celi vod.

S druge strane, još uvek se izbegava krivično gonjenje počinilaca ratnih zločina nad Srbima na primer u Sisku, gde ih je i najviše ubijeno 1991. godine, zatim za prisilno iseljavanje srpskog stanovništva iz sela na području Slavonske Požege, spaljivanje tih sela i likvidacija svih preostalih stanovnika o čemu postoji i pisana naredba i dr.

Činjenica je da hrvatsko pravosuđe i u vezi tretiranja ratnih zločina polako i mukotrpno napreduje, ali je to još uvek daleko od onog kako se zamišlja da bi jedna demokratska i građanska zemlja trebalo u tome da postupa, što ostavlja utisak da su još uvek jake one društvene snage koje smatraju da su krivi uvek oni „drugi”.