Serija krokija nastala u paklu Mauthauzena

Ono što je naš poznati slikar pokušavao da prikaže, a možda time i prevaziđe, najbolje je opisao on sam, govoreći ujedno i o svom slikarskom prosedeu koji se menjao: „Negde između kamenoloma i krematorijuma nalazila se zamišljena granica između života i smrti, ljudskog postojanja i pepela. U tom bezizlazu sve je bilo sračunato na uništavanje ljudi. Za logorske vlasti njihova imena nisu bila važna. Scene užasa sa kojima sam se suočio nisu mi dale mira. Od realno dokumentarnog crteža prešao sam na ekspresiju, koja mi je bila bliža. Tragajući dalje za izrazom i oslobađajući ga, otišao sam do apstrakcije ali tema nasilja me nije napuštala. Odbacujući nepotrebno i tražeći u svemu novi smisao, zašao sam u prostor nove figuracije.”

Njegov sin, reditelj Darko Bajić sa ostalim članovima porodice prošle godine započeo je realizaciju internacionalnog projekta „Mauthauzen” – pored dokumentarnog filma o stradanjima na stratištima tokom Drugog svetskog rata on podrazumeva i obeležavanje pedesetogodišnjice postavke iz 1967. Govoreći za „Politiku”, našao se u neobičnoj situaciji. Poput ostalih posmatrača, koji su u tom trenutku bili u galeriji, i on lično bio je u dijalogu sa delima umetnika kao da i jeste i nije njegov otac u pitanju.

– Iako su mi dela poznata iz privatne perspektive, uvek je poseban izazov kada ih vidim izložene u galeriji. Tada sam, u stvari, najbliži umetnikovim osećanjima i energiji. U prilici da zaista komuniciram sa njim. U ovom slučaju taj stvaralac je i moj otac, a njegovi radovi su i sada većinom raspoređeni upravo onako kako ih je razmestio na toj prvoj postavci. Poseban kvalitet svakog umetnika je sposobnost da i najveće tragedije iskaže uz prisustvo duha, koji iz tih dela onda emanira. Upravo ova izložba svedoči i tom talentu koji je moj otac imao, jer njegove slike i danas komuniciraju sa publikom nesmanjenom snagom. Kao da se na njima ne vide sve protekle decenije, kao da govore ne samo o zlu koje je bilo, već i zlu koje će doći – priča Bajić dodajući da nas vreme u kojem živimo lomi na mnogim poljima, što je vidljivo posebno na globalnom tržištu, na kojem svi kao da opet postajemo brojevi, gubeći imena.

Radovi koje je nacrtao i naslikao Bajićev otac (ujedno i stric našeg vajara Mrđana Bajića) svedoče o tome da svako zlo čovek može da preživi.

– Kada pažljivije pogledate crteže nastale u logoru, uviđate da su neki, zapravo, samo krokiji, nastali u velikoj brzini, u situacijama u kojima je prolongirano crtanje bilo rizik za gubitak života, dok su neki detaljno urađene studije karaktera portretisane osobe. Kada u tim parametrima razmišljam, uviđam još jednu vrednost njegovog rada, a to je što je bio svestran, apstraktni slikar po opredeljenju ali i odličan crtač. U ona vremena, pedesetih i šezdesetih godina, izuzetno se cenilo to da je vaš stil koherentan i da idete hodom koji je prepoznatljiv. Miloš je upravo radio suprotno. Bio je razbarušen čovek, pun energije, koji je uvek tragao za novim načinima da se izrazi. Od figuracije do oslobađanja linije. Od mraka Mauthauzena do svetlosti kosmosa – objašnjava naš sagovornik i dodaje da je u saradnji sa galerijom koja je domaćin izložbe urađeno dopunjeno izdanje monografije u kojoj je objavljen ceo ciklus „Mauthauzen”, a čiji je urednik bio lično Miloš Bajić.

Slika „Smrt u hodu” izazvala polemike još 1958.

Javnosti je predstavljeno i delo „Smrt u hodu”, nastalo pre ostalih slika koje se bave stradalačkom tematikom. Ono je bila izloženo na jednoj od postavki „Decembarske grupe”.

– Odmah je izazvala polemike. Raspravljalo se, naime, o tome da li bi takva tema trebalo da bude na umetničkim slikama. Postojao je izvestan otpor okoline, ali je težnja da svoju teskobu izbaci iz sebe pobedila u njemu i on je ipak nastavio u tom pravcu – evocira uspomene Darko Bajić.