Mladić, jedna sudbina

Šta reći, šta napisati, kada je sve praktično već rečeno. I nepravda i selektivna pravda, i suđenje samo Srbima, i za jedne je heroj, a za druge je ratni zločinac, i dobio je ono što je zaslužio, i sramota da je osuđen bez materijalnih dokaza. Muslimani – Bošnjaci, Hrvati i Albanci jedinstveni su u osudi generala Ratka Mladića, kod Srba ima i onih koji likujući pozdravljaju prvostepenu presudu generalu...

Gledao sam prenos suđenja u Hagu i bilo mi je mučno. Pretpostavljao sam kakva će biti presuda generalu Mladiću, da li doživotna, ili 40 godina zatvora, uostalom, to je svako mogao da pogodi. Teško je iz udobne komocije Beograda ocenjivati ponašanje generala u sudnici tokom sudskog procesa i na dan izricanja presude. Ako je uopšte bio u stanju da kontroliše svoje ponašanje, morao je ostati miran. Razumem njegovo ogorčenje, ali sve ovo sa njegovim hapšenjem i posle toga nije bilo nimalo generalski. General Ratko Mladić je morao da zna da je posle 5. oktobra 2.000. godine bilo samo pitanje vremena kada će biti isporučen Hagu. Morao je da pretpostavi da u Srbiji nema te sile koja će to sprečiti, da je u srpskoj istoriji „prinošenje žrtve Stambolu“ opštepoznata stvar. I sada mi nije jasno zašto je dozvolio da bude uhvaćen u nekakvom bednom sobičku u nekakvom dvorištu u jednom banatskom selu. Hrvatski general Ante Gotovina, koji nema ozbiljno vojno obrazovanje, osim kursa za običnog narednika francuske Legije stranaca, uhapšen je na Kanarskim ostrvima tokom večere u najskupljem restoranu sa prelepom ljubavnicom, između dva zalogaja jastoga i flaše najboljeg šampanjca, barem je tako glasio izveštaj španske policije. Gospodski. A generala Mladića su uhapsili, takoreći, u „kokošinjcu“. Vlast koja je to tako svesno uradila bedno je ponizila ne samo Mladića, već i srpsku vojsku. Zarad pukog opstanka na vlasti.

Znam, mnogi će sada reći da je upravo general svojim postupcima u ratu ponizio srpsku vojsku, ali od onog Maršalovog „čuvajte međunacionalne odnose kao zenicu oka svog“, od petokraka, kokardi, brada, šiljatih ustaških kapa, turbana i belih kečea, do one Krležine o „majmunima koji su zapalili džunglu i gori im rep, a i dalje se igraju na grani“, i nije prošlo mnogo vremena.

Jer, koji je to „kapital“ narodima bivše Jugoslavije, porodicama poginulih i ubijenih u ovim ratovima donela prvostepena presuda generalu Mladiću i Radovanu Karadžiću? Bošnjacima i Hrvatima da su oni bili u pravu? Satisfakcija, osveta, osećaj pravde? Šta dugoročno imaju od toga? Ništa. Svoju državu? Stvarno? Srbima, da su nepravedno optuženi i satanizovani? Da budu zbog svega toga frustrirani i ogorčeni? Šta dugoročno imaju od toga? Ništa. A moramo i dalje da živimo jedni pored drugih...

Da li je „kapital“ te prvostepene presude u Hagu mogući gest budućeg velikog pomirenja? Po svemu viđenom do sada, nema od toga ništa, jer individualna krivica na ovim prostorima uvek ima svoje srpsko, hrvatsko, bošnjačko, ili albansko ime. Da li su se onda presude Srbima u Hagu pretvorile u još jedan prilog onome što bi Hegel nazvao „lošom beskonačnošću“? Ili je Hag, pred svoje zatvaranje, samo ostavio novi barut i fitilj već poznate političke radionice?

Dok postoje nacije, postojaće i međunacionalni problemi. Srpski socijalisti su još 1917. godine apelovali kako „ne treba identifikovati narode sa onima koji njima upravljaju“. Posle ove najnovije presude iz Haga, političke fiksacije još su jednom našle svoj izraz na prostorima nekadašnje SFRJ. Moralna kartografija novih demokratskih država bivše SFRJ ne poznaje jezik argumenata i činjenica, samo jezik i zov naciona. Instrumentalizacija žrtava u propagandno-nacionalne svrhe, pokušaj šoka na istorijske slike. Pokušaj da se srpskoj naciji zauvek upiše genetsko-politički kod genocida.

Za mir i pomirenje potrebna je istina. Istoriju ne možete tek tako menjati, a i pamćenje može nekada da ima različitu geometriju. Holanđanin Kes Vibes je šest godina radio u Holandskom institutu za ratnu dokumentaciju i napisao do sada najopširniju studiju o Srebrenici: 900 svedoka, 3.496 stranica. Objavljena u aprilu 2002. U studiji je i deo o isporukama naoružanja demilitarizovanoj zoni Srebrenica. U početku avionima „Iran era“ u Tuzlu, a kasnije američkim C-130 „herkulesima“. Fini rad zapadnih tajnih službi u BiH. Direktno optuživanje Pentagona za naoružavanje 28. divizije armije BiH u demilitarizovanoj zoni Srebrenica. U studiji je i detalj kako su norveškog oficira, iz sastava „plavih šlemova“, tri američka oficira odvela jednog dana na balkon petog sprata jednog hotela u Zagrebu „da mu pokažu panoramu Gornjeg grada i da mu ukažu da nije lepo da svašta priča okolo“.

Ratovi na prostoru nekadašnje Jugoslavije vođeni su zbog prošlosti. Nju treba svestrano istražiti. Da se ne bi opet ponovila...