U jednoj ruci crtež, u drugoj gitara
Veliki filozof Ludvig Vitgenštajn imao je nezgodnu narav. Posebno je ostala upamćena njegova prepirka sa drugim velikim filozofom Karlom Poperom. Žustra rasprava potrajala je desetak minuta, opisana je u knjizi „Vitgenštajnov žarač” (Harper Collins, 2001), a odigrala se na Kembridžu 1946, naočigled trećeg velikana Bertranda Rasela i grupe mlađih kolega. Sve je počelo ozbiljnim pitanjem postoje li ili ne filozofski problemi, a završilo se tako što je Vitgenštajn, pre nego će ljutito napustiti prostoriju, svoje argumente potkrepio vitlajući besno žaračem. Bar tako kažu neki od onih koji su tome prisustvovali, dok drugi tvrde kako žarač nikada nije ni bio podignut uvis. Ima i onih koji se incidenta ne sećaju. A svi su posmatrali isti događaj. Da je ljudska memorija opako varljiva uverio se naš slikar Vladimir Lalić (1983) u periodu života kada je bolest pokušala da ga slomi i kada je memorijski probao da se osloni na druge, od čega je brzo odustao, shvativši „igru” opisanu s početka teksta.
Njegova urođena izoštrena percepcija, životna i umetnička, i istrajavanje na sopstvenoj istini dobile su ishodište – prestižno priznanje za slikarstvo „Prix Paul Louis Weiller”, koje dodeljuje francuska Akademija lepih umetnosti, a koje nosi ime jednog od njenih slavnih članova, uručeno mu je u glavnom gradu Francuske pre deset dana. Nagradu koja mu je dodeljena do sada nije dobio nijedan Srbin, a razlog je njegovo celokupno dosadašnje stvaralaštvo. Lalićev raskošan crtački talenat uočio je naš poznati, u Parizu i svetu priznati slikar i akademik Vladimir Veličković, pa je svog mladog kolegu 2013. odabrao kao jednog od troje laureata za nagradu iz svog fonda. I ovoga puta predlog je došao sa iste adrese.
– Poseban je i svečan doživljaj naći se ispod kupole „Institute de France”, institucije koju čine pet francuskih akademija, koja je stara četiri veka, gde su se na ekranima videli moji radovi, gde su prozvali moje ime među pedeset dobitnika drugih nagrada, pošto je dodela objedinjena i dešava se jednom godišnje. Sve se događa u do detalja osmišljenoj ceremoniji, upečatljivije ne može biti – priča Lalić još uvek pod utiskom nedavnih zbivanja.
Naš sagovornik, koji je dilomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i specijalizirao na Fakultetu likovnih umetnosti, takođe u Beogradu, i koji je imao dvadesetak samostalnih i učestvovao na pedesetak grupnih izložbi, otišao je u Francusku još 2012. Tada je mesto asistenta na fakultetu u Srbiji zamenio pozicijom slobodnog umetnika u stranoj zemlji koji „u jednoj ruci drži crteže, a u drugoj gitaru”. Imao je sreće da ga je u Parizu primetio jedan, pa onda i drugi galerista, tako da su tamo usledile izložbe i rezidencijalni boravak. Budući da danas ima atelje i u našoj i u francuskoj prestonici ne čudi što će krajem sledeće godine opet izlagati u gradu svetlosti.
Iako su crtež (danas na njemu ima i boja) i gotovo surov primalni prikaz čoveka bili i ostali srž njegovog bića, ovaj umetnik je ove godine bio primećen ne samo zbog tog žanra, već zbog kolaža i akvarela, pa je dobio specijalno priznanje u Trstu na konkursu za vizuelnu umetnost „LYNX”, a letos je ušao u uži krug i za francusku nagradu iz fonda Antoan Maren. Kako je došlo do toga da krene da radi u tim tehnikama? Naime, oporavljajući se od već pomenute bolesti, ne odustajući od rada jer on za njega nije bio „terapija već isključivo nasušna potreba”, stvarao je onoliko koliko je to bilo tada moguće.
– Bavio sam se malim kolažima umesto crtežima velikih formata. Sekao sam porodične albume, stare enciklopedije, tragajući za sobom. Čista introspekcija. Lični eksterijer posmatrao sam kao enterijer, ne dozvoljavajući da moje maske postanu potkožne. Baštineći temu prošlosti došao sam do konstatacije da svaki čovek iz svoje subjektivne vizure posmatra svet i da je veliko pitanje postoji li ili ne objektivna stvarnost – objašnjava Lalić dodajući nekoliko rečenica koje se tiču intuicije, često u nama uspavane ili potisnute.
– Izvesno vreme moje ruke linijom su gradile obrise preseka ljudskih glava koje imaju na jednom istom mestu određenu, nedefinisanu belinu. Kada sam posle tri meseca od nastanka crteža video snimke magnetnih rezonanci samog sebe shvatio sam da sam upravo sebe prikazivao, a da toga nisam bio svestan. Fizičko je u neraskidivoj simbiozi sa mentalnim – dodaje Lalić.
Kako priznaje, pošto ne garantuje kakav bi bio čovek ako se ne bi bavio umetnošću, Lalić će ostati posvećen svojim radovima, često spavajući u radnom prostoru da bi „ono što nacrta mogao ujutro prvo da vidi kad se probudi ukoliko rad već nije sanjao” i uživaće u „pakovanju” albuma svoje muzičke grupe „Organizovani haos”. Beogradska publika moći će da ga gleda i u Madlenijanumu, u tri različite predstave pod naslovima: „Jadnici”, „Ljubavni napitak” i „Rebeka”.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
