Dokovi Dablina spremaju se za bregzit

Nekada oronuli deo grada uz luku na Irskom moru doživeo je preobražaj u poslednjoj deceniji 20. veka i na početku novog milenijuma. Povoljni porezi i obrazovano stanovništvo privukli su globalne džinove interneta da ovde otvore evropske centrale. Prvi je došao „Gugl” 2002, a potom „Fejsbuk”, „Tviter” i „Amazon”, dok se „Epl” smestio u Korku na jugu zemlje sa 4,8 miliona stanovnika.

Moderna poslovna četvrt je i simbol oporavka zemlje od finansijske krize 2008. Na sve strane bruje kranovi i niču novi kompleksi, a trećina objekata je unapred zakupljena. Na jednom od gradilišta radi Marijan, sezonac iz Rumunije. Kaže nam da su uslovi mnogi bolji nego u njegovoj domovini i da u ekipi ima nekoliko keramičara iz Srbije.

Zemlja koja ima jednu od najvećih dijaspora na svetu u odnosu na broj stanovnika postala je privlačna imigrantima sa svih strana.

Zvanični podaci pokazuju da se za 12 meseci do aprila u zemlju ovaca, piva i viskija doselilo 84.600 ljudi, najviše od 2008. godine.

U hotelu koji gleda na luku večeru nam služi muškarac u četrdesetim godinama, a pločica na grudima otkriva da je takođe jedan od došljaka.

„Došao sam pre dva meseca i čekam da mi se porodica pridruži. Trenutno radim dva posla jer su stanovi preskupi. Dvosoban stan je  oko 1.500 evra mesečno, ali, kada dođe supruga, sa dve plate biće lakše”, kaže Predrag iz Tivta i objašnjava da je papire dobio lako jer ima hrvatski pasoš.

Jedan od brojnih mostova preko reke Lifi vodi na dokove. Mladi ljudi užurbano ulaze i izlaze kroz rotirajuća vrata modernih staklenih zgrada. Od petnaestak zaposlenih koje smo zaustavili ispred zgrade „Fejsbuka” i malo dalje ispred „Gugla” nijedan nije Irac. To ne čudi, jer 70 odsto od 6.000 zaposlenih u dablinskom „Guglu” jesu stranci. Četvorica momaka –  Italijan, Venecuelanac, Francuz i Švajcarac – pristaju da ih fotografišemo malo dalje od glavnog ulaza u zgradu „Fejsbuka”. Zaposleni su u sektoru koji se bavi oglašavanjem i kažu da nije bilo teško dobiti posao u Zakerbergovoj kompaniji iako nijedan nema fakultetsku diplomu.

Ljudi u pabovima hvale se da je Irska gostoljubiva, da je primala izbeglice još od rata u Iraku i da je nedavno prihvatila više migranata od propisane evropske kvote. Međutim, pre 13 godina, usled medijske hajke da je u dablinskim porodilištima najviše crnkinja, građani su izglasali da se roditeljima dece imigranata rođene u Irskoj uskrati pravo na državljanstvo. Svi koji su tada žalili što je zemlja pokazala rasizam obradovali su se letos kada je kao novo lice šarolike i inkluzivne Irske za premijera izabran Leo Varadkar (38), sin doseljenika iz Indije.

U platformama vodećih partija važna tema je emigracija. Po svetu je rasuto 70 miliona ljudi irskog porekla, a spomenici podsećaju na istorijske okolnosti zbog kojih van domovine živi svaka šesta osoba rođena na ostrvu. Uz obalu reke usidrena je replika broda kojim su se sredinom 19. veka hiljade ljudi otiskivale na tronedeljnu neizvesnu plovidbu do Amerike. Tada se za svega pet godina, tražeći spas od strašne gladi, dva miliona stanovnika iselilo, a milion je umrlo. Na njih podsećaju sablasne figure memorijalnog kompleksa pored reke.

Malo dalje, u Muzeju emigracije u 20 interaktivnih galerija smenjuju se priče o poznatim i manje poznatim ljudima irskog porekla. Među njima su Barak Obama, Če Gevara i Grejs Keli. Možda najpoznatiji Irac Džejms Džojs napustio je domovinu 1912. i u dobrovoljnom izgnanstvu živeo još skoro tri decenije. Muzej na neki način opravdava sve koji su zbog nužde ili svojom voljom napustili ostrvo i istovremeno slavi njihov doprinos novoj domovini i svetu.

Novi talas emigracije usledio je posle ekonomske krize 2008, kada su se Irci masovno iseljavali u Australiju, Kanadu i Novi Zeland. Iako je 2015. vlada pokrenula kampanju da podstakne povratnike i nadala se da će već sledeće godine imati pozitivan bilans, to se još nije ostvarilo. Za godinu dana, do aprila 2017, „u minusu” su za 3.400 građana, što je ipak mnogo bolje od 2012. kada je 30.000 više Iraca otišlo nego što ih se vratilo.