Autizam ne pogađa samo muškarce

Veći deo istraživanja oko autizma je rađen na muškarcima, jer se dugo verovalo da je to isključivo muška bolest. Kasnije se ispostavilo da i ženske osobe imaju autizam, a potrebno je da žena ima mnogo teži oblik autizma da bi dobila dijagnozu. Najnovija istraživanja ukazuju na to da je odnos muškaraca i žena sa autizmom oko dva prema jedan. Devojčice i žene biološki poseduju bolje socijalne kapacitete, i zbog toga je kod njih teže prepoznati tipične autistične simptome. Kod žena nije retko da se godinama leče od anoreksije, depresije i anksioznosti, i da se kasnije, kada su terapije bezuspešne, ispostavi da se radi o autizmu ili nekom drugom neuropsihijatrijskom oboljenju.

– U naučnim istraživanjima, autizam se često naziva poremećajem autističnog spektra. Razlog je taj što ne postoji jedan autizam, jedna homogena dijagnoza. Ima stotine razloga zbog čega se autizam razvije, kao što ima stotine različitih vrsta autizma. To što ih stavlja pod jednu dijagnozu jeste simptomatologija. Moj mentor na doktorskim studijama, Kristofer Gilberg, jedan od vodećih istražitelja autizma u svetu, često govori da „ima isto toliko različitih autizama koliko ima autističara”. Najblaža vrsta autizma je visoko funkcionalni autizam, ili Aspergerov sindrom, jer osoba poseduje normalan i često visok nivo opšte inteligencije – naglašava dr Šarović.

Postoje brojni eksperimenti koji pokazuju da deca kod koje se kasnije razvije autizam već na rođenju slabije prepoznaju lica, manje komuniciraju i brbljaju, više se interesuju za objekte nego za ljude. Neki eksperimenti su čak pokazali da su ovi problemi prisutni već u toku trudnoće. Osobe sa autizmom između ostalog imaju smetnje u percepciji, često su preosetljivi. Moždane vijuge im nisu optimalno povezane i to dovodi do problema sa efikasnom i korektnom funkcijom moždanih ćelija što se ispoljava na različite načine kod svakog autističara zavisno od toga koliko je svaki deo zahvaćen.

– Rigidnost se može ispoljiti tako što dete svaki dan mora da ima istu jutarnju rutinu, ili tako što mora da zna dan ili dva unapred šta će se u toku dana dogoditi, pa nema prostora za iznenađenja. Dete može da ređa igračke u red ili da vrti jednu istu igračku satima. Kasnije se to može ispoljiti kao specifično intenzivno interesovanje, na primer, dete koje obožava automobile, provodi veći deo slobodnog vremena čitajući i učeći o njima i znajući sve o raznim modelima i godinama proizvodnje... Deficiti u socijalnoj interakciji postoje na primer kod male dece kada ne reaguju na dozivanje svog imena, ne traže pomoć ili pažnju roditelja, ne pokazuju prstom ili ne gledaju kada im se pokaže nešto interesantno, i često kasno progovore. Kada odraste, može da se dogodi da osoba ne ume da razume sarkazam, ne prepoznaje namere drugih ljudi, ne zna kako da se ponaša u društvu ili tumači to što drugi kažu bukvalno – pojašnjava dr Šarović.

Lečenje je sa jedne strane isključivo simptomatološko, tako što se na primer anksioznost i depresija leče psihoterapijom ili lekovima. Sa druge strane postoje razne terapeutske intervencije koje poboljšaju kvalitet života i opšte funkcionisanje osoba sa autizmom. Zbog toga je bitno rano uspostaviti dijagnozu. Na primer, trening u socijalnim veštinama se pokazao kao dobra intervencija koja kasnije povećava šansu da pacijent dobije i zadrži posao ili partnera.

– Trenutno sam na doktorskim studijama iz oblasti dečije psihijatrije i vodim projekat oko neuroradiološkog ispitivanja autizma pomoću magnetne rezonance i jednoj od najsavremenijih metoda za snimanje moždane aktivnosti – magnetoencefalografiji (MEG). Moj drugi mentor, Nushin Hađikani, docent na Harvard univerzitetu, obavlja studiju na ljudima koju ćemo u Geteborgu uskoro ponoviti i objektivno verifikovati pomoću MEG. Ako se pokaže da je efekat sličan onom u pacovima, omogućilo bi se velikom broju pacijenata da kontroliše autistične simptome farmakološkim putem, što bi bilo nešto sasvim novo i vrlo dobrodošlo u ovoj oblasti – zaključio je dr Šarović.

Tipično je da autističari jedu samo jednu vrstu hranu, bilo to zbog ukusa ili konsistencije. Često im smetaju razni zvukovi, a do problema dolazi kada ima više različitih zvukova u okolini. Ovo očigledno predstavlja jedan od većih problema u školi. Njima satima mogu da smetaju blagi zvukovi, na primer ventilator koji zuji, dugo nakon što su druge osobe zaboravile na njih.