Nevinost Srbije u fusnoti

Nije, međutim, prvi put da se ova činjenica konstatuje u nekoj presudi Haškog tribunala. U martu 2016, u presudi Radovanu Karadžiću takođe se na isti način zaključuje da Milošević i rukovodstvo Srbije nemaju veze za zločinima u BiH. Ali čini se da ova činjenica izrečena na više mesta u presudi Karadžiću nije izazvala toliku pažnju i ogorčenost kod suseda, kao kada je ponovljena u fusnoti Mladićeve presude. Haški tribunal se čak optužuje da je na taj način pokušao da je prikrije. Jer, kako piše „Jutarnji list”, presudu od 2.526 stranica „malo će ko čitati”, a na kraju, kako kažu, „ostaje gorak ukus da je Haški sud na kraju svoga rada, u jednom od najvažnijih suđenja, potiho beogradski vrh amnestirao od odgovornosti za njihovu ulogu u najkrvavijem ratu nakon raspada Jugoslavije”.

Da li je zaista sud imao neku skrivenu nameru kada je tu činjenicu stavio u fusnotu? Advokat sa dugogodišnjim iskustvom u Haškom tribunalu Novak Lukić, na ovo pitanje odgovara negativno. Pre svega, kako ističe, o tome se govori na više mesta u presudi, a u fusnoti se poimence pominju članovi rukovodstva Srbije za koje nije dokazana krivica. „Ova fusnota se odnosi na jedan deo iz optužnice. U optužnici protiv Mladića, u delu koji se odnosi na zločinački poduhvat, morali su da budu pobrojani svi članovi koji čine taj udruženi zločinački poduhvat kome je, prema optužnici, cilj bio etnički čista BiH. Tu su, između ostalih, kao deo tog poduhvata pored bosanskih Srba, poimence navedeni Milošević, Stanišić, Simatović, Arkan, Šešelj. U presudi je veće utvrdilo da oni nisu bili deo toga. Tribunal je to ostavio za fusnotu, jer to nije dokazano, a nije bilo ni tema ove optužnice”, objašnjava Lukić za „Politiku”.   

To što se ta činjenica u presudi Karadžiću konstatuje na više stranica, a ne u fusnoti kao kod Mladića, Lukić objašnjava time da se kod Karadžića utvrđivala veza između dva politička vrha – RS i Srbije, a kod Mladića veza između vojnog vrha RS i Vojske Jugoslavije. Lukić kaže da je razgovarao sa Karadžićevim advokatom Piterom Robinsonom i da su konstatovali da je zanimljivo da se tužilac  nije žalio na deo presude u kojoj se kaže da Milošević nije član zajedničkog zločinačkog poduhvata. On, međutim, upozorava i da ipak još treba biti obazriv, jer nije doneta presuda njegovim branjenicima Stamatoviću i Stanišiću, koji su bili oslobođeni prvostepeno, a zatim u žalbenom postupku vraćeni na ponovno suđenje. To može, napominje Lukić, da nas ponovo vrati u te vode povezivanja rukovodstva Beograda i bosanskih Srba u zajednički zločinački poduhvat i zato se mora sačekati i ta presuda.

Da bi se dokazala krivica Srbije neretko se proteklih godina Beogradu spočitavalo i da nije dostavio Haškom tribunalu sva tražena dokumenta. Jučerašnja „Slobodna Dalmacija” prenela je da  je bivša istražiteljka Haškog tribunala Nevenka Tromp optužila vlasti u Srbiji da je „skrivala inkriminirajuće dokaze od Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, dok su njeni zvaničnici u medijima širili histeriju protiv ’antisrpske organizacije’ u Hagu”. Pre svega se, kako je rekla, to odnosi na dnevnike bivšeg komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske Ratka Mladića.

Lukić, kao i Goran Petronijević, jedan od advokata Radovana Karadžića, kažu da to nije istina. Naprotiv. „Za razliku od hrvatskih topničkih dnevnika, Mladićevi dnevnici su dostavljeni. Hrvatska je bila ta koja je masovno prikrivala dokaze. Srbija je, pak, išla u drugu krajnost i neselektivno slala dokumente u Hag. Mi smo, kao odbrana, imali silne probleme kada je trebalo da dobijemo neki dokument, jer tužilaštvo tribunala neće da ga da, a naša vlast kaže da ga je poslala u Hag. I tako u krug. Hrvati su sklanjali sve dokumente koji su mogli da ih kompromituju. Ja ih, naravno, ne krivim. Imajući u vidu prirodu Haškog tribunala i ja bih to isto uradio da sam bio neko ko je o tome odlučivao”, kaže Petronijević za „Politiku”.

Čak i oni dokazi iz Hrvatske koji su procureli, poput Brionskih transkripata, kako ističe, sud nije uzimao u obzir. Petronijević podseća i da se pričalo da nisu dostavljeni zapisnici sa Visokog saveta odbrane, ali je činjenica da se oni takođe nalaze u Haškom tribunalu. „U vreme suđenja Miloševiću, u srpskoj javnosti se povela rasprava ko to njemu dostavlja dokumenta. Njemu ne treba dati dokumenta da se ne bi branio, a nije se shvatalo da on ne brani samo sebe već brani i Srbiju”, kaže Petronijević i dodaje da se sada postavlja pitanje šta bi bilo da se još sudi Miloševiću, jer bi izvesno pao onaj deo optužnice koji se odnosio na Bosnu.

Kao dokaz da Srbija ništa nije skrivala Lukić navodi i podatak da su dnevnici Ratka Mladića na stotine mesta citirani u presudi i da su otkriveni i dostavljeni Haškom tribunalu usred suđenja Perišiću. Prema njegovim rečima, na kraju se pokazalo da je mnogo toga za šta se verovalo da će negativno da se odrazi na Beograd, na kraju ispostavilo kao krunski dokaz u korist Srbije.