EU se neće raspasti, NATO nema perspektivu

Postoji li dobitna kombinacija za Srbiju u savremenim međunarodnim odnosima? Čujemo kako je manevarski prostor sve uži, zbog čega ćemo u jednom trenutku morati nekome da se priklonimo. Ili da osmislimo neki novi Pokret nesvrstanih?

Ne možemo govoriti o položaju Srbije bez šireg konteksta, stanja i odnosima u svetu koji se nalazi u stanju četvrtog svetskog rata. Treći se završio hladnim ratom, a četvrti uveliko traje i vodi se ekonomskim sredstvima, medijima i, naposletku, posredstvom migrantske krize. Ne bih odbacio ideje da je migrantska kriza izazvana da bi oslabila Evropu. Zapitajmo se šta će se desiti ako turski predsednik sutra digne rampu, a nisam siguran da se to neće dogoditi. Svet je, dakle, iz relativno stabilnog bipolarnog sistema – imali smo dva pola koja su održavala stanje napetog mira – došao u situaciju da neki centri moći proglašavaju sebe za jedinu svetsku silu, vlasnika i izvoznika demokratije. A svedoci smo rađanja drugih sila poput Kine i raznih organizacija, kao što su Šangajska i Briks. Rusija se, pritom, vraća na stare staze. Ovakvo stanje stvari za Srbiju je korisno jer smo suviše mali da bismo se nekome priklonili. Mi uvažavamo činjenicu jačanja i drugih centara moći, što je odlika mudre spoljne politike.

Ko bi rekao da je malom čamcu dobro u uzburkanom moru među velikim brodovima. Ne mislite da bi, za svaki slučaj, trebalo za neki da se prikačimo?

Volim onu izreku – veži čamac za veliki brod. Tačno je da i mi osećamo posledice međusobnih trvenja velikih sila. Naš strateški cilj je ulazak u Evropsku uniju, koja nas malo hoće, malo neće. Pritom je dovoljno da jedna njena članica digne glas protiv nas. Ova zajednica i način na koji se njome rukovodi loše su osmišljeni. U njenom savetu istu težinu ima glas Nemačke, Hrvatske ili Luksemburga, koje nesrazmerno pune budžet unije. Uprkos svemu, ipak je Evropa budućnost Srbije. Ali to ne znači da ne treba da sa svima budemo u dobrim odnosima. To je, takođe, naša neophodnost. Imamo odlične odnose sa Kinom. Institut, recimo, u svom sastavu od prošle godine ima regionalni centar za upravljanje projektima gde ozbiljno sarađujemo sa kineskim partnerima. Ovaj centar je za državu veliku stvar. Ujedno, ne možemo zaboraviti da će Rusija uvek glasati u Savetu bezbednosti za naše interese. Moramo da idemo ka EU, a da se trudimo da održavamo veze sa ostalim velikim silama, ali i državama koje nisu u tom rangu.

Osim naših želja, bitno je šta hoće i oni sa kojima hoćemo da budemo u dobrim odnosima. I Rusija i EU imaju svojih problema. Nemačkoj kancelarki Angeli Merkel ne polazi za rukom da formira vladu baš kada francuski predsednik oživljava projekat velike Evrope.

Nemamo mi tu nikakvu iluziju. Jasno je da se svet vrti oko interesa. Upravo je bregzit pokazatelj da ni unija nije dobro ukomponovana. Nemaju jedinstvenu vladu. Svaka zemlja ima svoju nacionalnu vladu i vodi svoju politiku. Mađarska neće da čuje za migrante, dok ih Nemačka prima. Velika Britanija je pokazala nezadovoljstvo stanjem u uniji i to se ne sme zanemariti. Svi misle da će nam se, čim se pridružimo, otvoriti fondovi i da će novac poteći ka Beogradu, a jasno je da članstvo u uniji košta. Ipak, ona je naša jedina opcija i u dogledno vreme se neće raspasti.

EU ima interes da primi Srbiju?

Možda je stabilnost na Balkanu i šire jedan od motiva. Možda se za nama uniji ubrzo pridruže Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, čime će se spustiti tenzije u najtrusnijem području Evrope. Mi najviše problema imamo upravo u okruženju, gde beležimo najveću trgovinsku razmenu.

Poslednji je mađarski šef diplomatije Peter Sijarto rekao da bi trebalo ubrzati proces pristupanja Beograda jer u suprotnom vidi političke, ekonomske i bezbednosne rizike.

Dobro je da takve poruke stižu i iz EU.

Rekli ste da se EU nikada neće raspasti. Da se pretvaramo da se evroskepticizam ne širi u vitalnim njenim delovima? I kod nas kažu: pa čekajte, Britanci, a i drugi, hoće da izađu iz bloka, a mi bismo da uđemo po svaku cenu.

Nikada nijedan narod nije bio apsolutno, stoprocentno složan oko nekog pitanja. To je normalno. Bitno je da kod nas u ovoj stvari dominira stav da je neophodno da budemo članica bloka, za razliku od stava prema pripadnosti NATO-u.

Dakle, NATO i EU ne idu u paketu?

Čak i kada isključimo emocije, ne mislim da bilo koji vojni savez ima perspektivu. Neće se u budućnosti ratovati kao nekada. A mi ne možemo zanemariti činjenicu da nas je neko bombardovao. Treba da se držimo deklaracije o vojnoj neutralnosti i, naravno, treba da sarađujemo sa alijansom kao što to činimo i sa Rusijom.

A pitanje Kosova? Ako bismo i u ovom slučaju isključili emocije, šta bi bilo rešenje?

Prvo, pitanje Kosmeta mora da se reši u bliskoj budućnosti, nevezano za to da li je ono, kako su ga Zapadnjaci nazvali, pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom. Postavlja se pitanje sa kim će Srbija da potpiše taj ugovor i da li taj akt time ima karakter međudržavnog? Šta ćemo mi želeti da stoji u tom dokumentu, a šta kosmetski Albanci, Evropa, Srbi i drugi koji žive na Kosmetu. To je Gordijev čvor. Kosovo i Metohija su ekonomski neodrživa tvorevina, pogotovu zato što će jednog dana nekome dosaditi da daje ekonomske injekcije. S druge strane, nezavisnost Kosmeta je u ovom trenutku za najveće zemlje Zapada završena stvar, ali je takođe tačno i da Kosmet neće sedeti u UN dok god se Srbija ne slaže jer će Rusija uvek biti protiv.