Moderni Don Paskvale

Nova operska produkcija na sceni Narodnog pozorišta, jedne od najboljih komičnih opera uopšte, Donicetijevog „Don Paskvalea”,  izmeštena je u sadašnji trenutak, u april 2008, na beogradske ulice, među „sponzoruše” i bogate beskrupulozne stare momke koji proživljavaju novu mladost zahvaljujući dobrim kolima, luksuznoj odeći, životu, svim prerogativima modernog doba i izvrnutog sistema vrednosti.

Režija Saše Gabrića je od opere načinila povremeno kabare, mjuzikl, modnu pistu (sa odećom prêt-à-porter, u kostimima Marine Medenice) sa mini modnim revijama koje su izvodile balerine i mnoge šokirale već na samom početku, kada su se pojavili mladi ljudi današnjice, izlazeći iz luksuznih kola poznate svetske marke. Režija je ono o čemu će se najviše govoriti, i što bitno obeležava novu postavku. Po nama, veoma uspešnu ali, pre svega, zato što su uloge dobro odabrane, dobro pevane i igrane i – predstavljaju uspešno rešene vokalne zadatke nove generacije mladih operskih pevača.

U naslovnoj ulozi nastupio je mladi bas Dragoljub Bajić, neobično okretan, pokretljiv i duhovit na sceni, izazivajući svojom glumom smeh u sali. On je u potpunosti i sa velikim afinitetom pevao svoju rolu dajući joj preciznu intonaciju, dobar izgovor, stupajući velikim koracima među prvake naše Opere i na teren basa bufo.

Da bi sve bilo još komičnije, morala se opera izvoditi u prevodu na naš jezik.

Sofija Pižurica u glavnoj ženskoj ulozi (Norina) vedra, razigrana, glumački veoma rasterećena, okretna, osvajala je scenu sa lakoćom i uverljivošću, dok je svojim sopranom proizvodila sve kolorature, koje nisu lake i nije ih malo, uveravajući nas u dobro odabrani fah.

Vladimir Andrić (Doktor Malatesta) svoje glumačke kvalitete je u potpunosti pokazao, ovoga puta i finu vokalnu interpretaciju na ivici ironije, satire i komike. Dejan Maksimović (Ernesto) dodao je maksimalnu voluminoznost svoga tenora, interpretirajući ulogu između lirike, melodrame i tragike i bivajući u tome veoma vokalno ubedljiv.

Od pojedinačnih arija i arioza još uspešniji su bili ansambli, posebno duet Doktora i Don Paskvalea, kao i poznati kvartet u prvom činu. Najmanje smo razumeli upotrebu hora i u vokalnom i u kostimografskom smislu, dok je orkestar zvučao sa dobro usklađenim odnosima unutar ansambla i, posebno, u odnosu na pevače na sceni. Predstavom je rukovodio gost iz Italije, dirigent Alesandro Sanđorđi, a ambijent ulica velegrada scenografski rešio Boris Maksimović, stavljajući nas u situaciju i gledaoca i učesnika zbivanja.

Umesto baroknih detalja i likova iz komedije del arte, dobili smo modernu priču, svevremenu i blisku današnjoj publici. Mnogi su postavljali javno pitanja, da li je ona primerena nacionalnom teatru, je li uništen duh Donicetijeve zamisli, a sve predrasude razrešila je publika burnim aplauzima u toku i na kraju predstave.

Smela igrarija muzički je dobro izvedena, pevači su uživali, komika je bila sastavni deo svake scene, a na osavremenjivanja tradicije u klasičnim operama moramo se privići.

Predstava je imala svoj ritam i dramaturški tok, nije zamarala niti se otezala. Protekla je u jednom dahu.