Planinci ne beže od smetova

Ako su snežni nanosi toliki da ni terenska vozila ne mogu do udaljenih kuća, onda se angažuju timovi za reagovanje u vanrednim situacijama koji imaju veoma dobru saradnju s lokalnim domovima zdravlja.

Osim ovih zimskih nevolja koje nastaju zbog visinske i teritorijalne udaljenosti staračkih domaćinstava na našim planinama, ugroženi mogu da budu i oni koji su, iako su ponekad i u centru grada, takođe udaljeni, ali zbog svoje socijalne isključenosti. Oni ne znaju ili ne mare za svoja socijalna prava i zbog toga su u uslovima zimskih nepogoda takođe u nevolji. Reč je o gradskim beskućnicima, onima koji žive na ulici i koji odbijaju pomoć nadležnih službi, zatim o stanovnicima „divljih” naselja koji takođe ne sarađuju s institucijama socijalne pomoći, a u Crvenom krstu posebno ukazuju na one koji i u gradovima i u udaljenim selima formalno ne ispunjavaju uslove za dodelu pomoći, a objektivno su veoma ugroženi. Jelena Radojičić opet kao primer pominje staračka domaćinstva u planinama, vlasnike neke parcele zemljišta zbog koje formalno ne pripadaju socijalno ugroženima iako nemaju nikakve prihode od te parcele ili stanovnike gradova koji imaju stotinu dinara iznad crte za socijalno ugrožene.

I jedni i drugi su u „sivoj zoni” siromaštva, zimi su naročito u opasnosti, a jedan vid pomoći ovim ljudima je porodični paket namirnica i higijenskog pribora koji uglavnom tokom novembra u 125 opština širom Srbije svake godine dobije oko 120.000 stanovnika (oko 40.000 porodica).

– Cilj nam je da se ova pomoć u hrani i higijenskim potrepštinama raspodeljuje pred zimu – kaže Radojičić i pominje 2.500 sela i zaselaka koje lokalni aktivisti Crvenog krsta posete da bi došli do svakog korisnika ove pomoći.

Program narodnih kuhinja u 77 opština i gradova Srbije najsiromašnijima je takođe veoma značajan. Svakodnevno se na taj način hrani njih oko 36.000. U manjim sredinama narodne kuhinje su na dva-tri punkta, u većim ima čak i 30 distributivnih centara gde korisnici mogu da preuzmu obrok. I to, svakog dana po jedan, devet meseci u godini (osim leta).

– Taj dnevni obrok (pola litra tople hrane i polovina vekne hleba) ne rešava njihovu situaciju sa hranom, ali trećina korisnika je izjavila da je to njihov jedini obrok – kaže Jelena Radojičić i objašnjava da je teritorijalni „raspored” korisnika takav da ih je približno isti broj u Subotici i Bujanovcu. Ali u Subotici je 90 odsto potreba podmireno postojećim brojem obroka, a na jugu Srbije od 50 do 60 odsto. Naime, narodne kuhinje finansira lokalna samouprava, a poznato je da slabo razvijene opštine ne mogu da podmire sve njihove troškove. Zaključak je sledeći: tamo gde je i inače procentualno više siromašnih lokalne sredine mogu da zadovolje potrebe za hranom procentualno manjeg broja njih. Mada se deo te nesrazmere delimično smanjuje donacijama.

Ipak, u udaljenim planinskim selima starci, pogotovo zimi, ne čekaju hranu iz narodne kuhinje već se snalaze sami, i uvek se nameće pitanje zašto im tada ne pomognu njihova deca i rođaci koji žive manje ili više daleko od njih. Budislav Vukašinović, načelnik Štaba za vanredne situacije u planinskoj opštini Ivanjica, kaže, međutim, da ovim starcima njihova deca uglavnom pomažu pa im i predlažu da tokom zime napuste kuću i „siđu” do njih. Ali većina to ne prihvata nego se sprema za zimu u planini – pa kako im bude. Ako nekome od njih pozli, a sneg bude prevelik, organizuju se gorske službe koje stižu do ugroženih. U zavisnosti od procene, njima se pomaže u samoj kući ili ih odvoze do doma zdravlja.

Tokom 2014. njih petoro je u Ivanjici zato provelo mesec dana u posebnim prostorijama ove ustanove, a prošle godine bilo ih je troje. Dešava se i to da ih gorske službe iznesu iz kuće i odvezu do njihove dece i rodbine. Neki i nemaju kod koga da odu, ali Vukašinović naglašava da starci, i ako imaju nekoga od rodbine, ne žele bilo gde da idu iz svojih planinskih domova.

Jelena Radojičić dodaje da se u ovakvim situacijama prepoznaje i deo naše kulture i tradicije. – Roditelji imaju zaštitnički odnos prema deci i kad ta deca treba zapravo da brinu o njima. Kažu, oni su tamo u gradu, u malom stanu, teško se snalaze, troškovi života su veliki. A meni je ovde dobro, sve imam za zimu.

I zato ovih dana, dok još sneg nije zatrpao puteve, možda bi trebalo posetiti ove planince, naše bliže ili dalje rođake.