Zdravlje ima cenu

Здравље, свакако, има цену али би морала да је има и лекарска етика. Истовремени рад у државној и приватној пракси је, најмање, сукоб интереса и ни једној професији, чак и након одласка у пензију, Закон не дозвољава ништа слично. Рад у државној институцији је само место за "набацивање" пацијената приватној пракси. Ако је камионџијама уведен тахограф, ради безбедности, поставља се питање како шеф интензивне неге у референтној здравственој институцији може након 24 сата дежурства да ради у приватној пракси? Или како један лекар, кардиолог, може да ради, поред државне болнице на још 5-6 места? Ако све предходно може где је ту норматив квалитета, који се стриктно поштује у државним институцијама па се стиче утисак да је и уведен да би се попунили капацитети приватних ординација. Шта све у тим ординацијама има сасвим је друга прича, коју, свакако, треба написати. На пример болница, која има интернисту само по позиву. Све је то жесток шамар правим људима, који су посвећени свом послу и етици

Ovaj cenovnik je delom posledica apsolutnog nedostatka svesti o postojanju drugog cenovnika. To je cenovnik po kome se fakturišu usluge u državnim z. ustanovama i koje navodno plaća RFZO. Po tom cenovniku je pregled lekara oko 200din. a pregled specijaliste oko 280din. I ostale cene su nešto slično. Jedna provincijska bolnica pruži na stotine hiljada usluga i ja verujem da bi čak i sa tim cenama mogla da funkcioniše ali pod uslovom da se zaista sve to pošteno plati toj ustanovi. Umesto toga, odredi se jedna količina para za plate zaposlenih i druga za procenjene troškove na godišnjem nivou. Ta suma nema nikakve veze sa pruzenim uslugama. Lekari na vlasti (i oni demokratski i liberalni) nikada ništa nisu učinili da se ta ponižavajuća cena promeni. Uvek je cena pregleda bila i ostala kao cena podsišivanja, slično kao za indeks mc donaldovog hamburgera. To je tema za novi članak ali ne verujem da će biti napisan.