Nemcima Rusi draži od Amerikanaca

Od majske poruke nemačke kancelarke Angele Merkel da Evropa „mora da uzme svoju sudbinu u svoje ruke” vrlo brzo se došlo do nedavne izjave šefa nemačke diplomatije Zigmara Gabrijela da Nemačka mora da bude odlučnija u kreiranju spoljne politike u skladu sa sopstvenim interesima, a ne interesima SAD.

„SAD više ne vide svet kao svetsku zajednicu, već kao borbenu arenu gde se svako bori za sopstvenu prednost”, rekao je on, ističući da nemačka spoljna politika mora da bude smelija, a ne da samo prati liniju Vašingtona. „Nemačka ne može samo da reaguje na američku spoljnu politiku, već da uspostavi sopstvene pozicije... čak i kada Tramp napusti Belu kuću, odnosi sa SAD više nikad neće biti isti.”

Govoreći u Fondaciji Kerber, Gabrijel se nije ustezao da navede primere američko-nemačkih neslaganja, od novih sankcija protiv Rusije koje mogu da ugroze nemačko snabdevanje ruskim gasom, preko pretnje Trampa da će izaći iz sporazuma o nuklearnom programu sa Iranom, što bi povećalo rizik od rata, do jednostranog priznavanja Jerusalima za glavni grad Izraela.

Istraživanje Fondacije „Kerber” ukazalo je da Nemci smatraju da je Tramp veći izazov za Nemačku nego što su lider Severne Koreje Kim Džong Un, Rusije Vladimir Putin i Turske Redžep Tajip Erdogan. Na vrhu liste briga u vezi sa spoljnom politikom je problem sa izbeglicama, pri čemu je 26 odsto ispitanika zabrinuto kada je u pitanju sposobnost Nemačke da se izbori sa dolascima tražilaca azila. Odnose sa Trampom 19 odsto ispitanika ocenilo je kao najveći izazov, 17 odsto je navelo Tursku, 10 odsto Severnu Koreju, dok Rusiju kao najveći izazov za nemačku spoljnu politiku vidi osam odsto ispitanika. Od ukupno 1.005 ispitanika, njih 56 odsto je odnose sa SAD ocenilo kao loše ili veoma loše.

Proteklog vikenda i prvi kanal nemačkog javnog servisa ARD objavio je rezultate istraživanja koje je za njega uradio institut Infratest, koja ukazuju da Nemci sve više vide Rusiju kao pouzdanijeg partnera od SAD, što je zabeleženo prvi put za poslednjih desetak godina. Ovo istraživanje u junu je zabeležilo da za obe zemlje po 21 odsto ispitanih Nemaca kažu da su pouzdan partner, ali poslednje sondiranje dovelo je do toga da 28 odsto ispitanika smatra Rusiju pouzdanim partnerom, a SAD 25 odsto. Poređenja radi, Francuska je pouzdan partner za 90 odsto ispitanika, a Britanija za 60 odsto njih.

I dok tek 42 odsto Nemaca vidi da u odnosima sa SAD ima i nečeg pozitivnog, Amerikanci imaju mnogo bolje mišljenje o Nemačkoj, pa tako, prema istraživanju instituta „Pju”, njih 68 odsto smatra da su odnosi sa Nemačkom dobri ili veoma dobri, a tek 22 da su loši ili veoma loši.

Vašington nije pritiskao Berlin niti Brisel da svoju poziciju prema Iranu, Jerusalimu i Pariskom sporazumu usklade sa američkom, ali je zahtevao da Nemci promene svoj odnos prema Pjongjangu. Američki Stejt department zatražio je od zemalja koje još nisu prekinule diplomatske odnose sa Severnom Korejom, navodeći posebno Nemačku, da „opozovu svoje ambasadore” u Pjongjangu i „umanje prisutnost Severne Koreje u bilo kojoj od tih zemalja”.

Vrlo brzo iz Berlina je stiglo odlučno „ne”. Vladin koordinator za transatlantsku saradnju i član kancelarkine stranke Jirgen Hart odbio je ovakav zahtev, istakavši da Nemačka „ne bi smela da se povinuje” ovom zahtevu Vašingtona. Hart je istakao da je diplomatsko rešenje jedini način izlaska iz severnokorejske krize.

„Mi se ne možemo jedino osloniti na kinesku ili rusku ambasadu u Severnoj Koreji”, rekao je on, dodajući da je „dobro za Evropu, a samim tim i za Zapad, da je nemačkom ambasadom usidrena u Pjongjangu”.

Nemački diplomatski odnosi sa Pjongjangom dobrim delom su nasleđe nekadašnjih prisnih odnosa komunističke Istočne Nemačke sa Severnom Korejom. Međutim, uticaj Berlina na rukovodstvo u Pjongjangu zapravo ne postoji, već nemačke diplomate više imaju ulogu posmatrača, dok su glavni igrači kineski i ruski ambasadori. Nemačka se, ipak, još nada da bi mogla da bude neka vrsta posrednika između Severne i Južne Koreje, ali suštinski teško može ozbiljnije da utiče na događaje na Korejskom poluostrvu, jer za to nema respektabilnu vojnu silu. Odbijanjem američkog zahteva, Berlin je možda pokazao naznake samostalne spoljne politike, ali politike koja u ovom slučaju ne može ništa konkretno da učini.