Ako prosiš na ulici, vrati socijalnu pomoć

Umesto 409 evra, koliko Mihael Hanzen dobija mesečno, službenica mu je iznos socijalne pomoći smanjila na 270 evra, procenjujući da razliku između te dve sume on uspe mesečno prikupi tako što prosi.

Ova priča možda ne bi ni došla do stubaca dortmundskog „Rur nahrihtena”, a potom i listova širom Nemačke, da Hanzen sasvim slučajno u pešačkoj zoni gde prosi nije upoznao advokata Julijane Mojter, koja je pristala da ga zastupa i podnese žalbu birou. Da birokratsko-finansijski košmar bude još veći i sasvim u nemačkom duhu, pobrinula se Julijane Mojter koja je u žalbi navela da Hanzen isprosi dnevno maksimalno šest evra i da mesečno prosi najviše 20 dana, te da je zbog toga socijalna pomoć trebalo da mu se umanji za 90 evra, a ne za 139. Potom, kao u nekom vicu, stiže odgovor iz biroa u kojem se ističe da Hanzen mora da dokaže koliki su mu mesečni prihodi, te da bi trebalo, ako je neophodno, da se registruje kao trgovac ili samostalni preduzetnik.

„On povremeno sedi u pešačkoj zoni i trebalo bi da vodi knjige o prihodima kao da je vlasnik mali preduzetnik? To je nesrazmerno i besramno”, rekla je njegova zastupnica.

Ali, ogromno interesovanje medija i oštra reakcija javnosti doprineli su da biro promeni svoju odluku i da Hanzenu vrati prvobitni iznos socijalne pomoći i dozvoli mu da mesečno prosjačenjem zarađuje još polovinu tog iznosa, to jest 204,5 evra. Ukoliko bude zarađivao više od toga, u obavezi je da o tome obavesti biro za zapošljavanje, koji je inače nadležan i za određivanje socijalne pomoći.

U Nemačkoj oko šest miliona ljudi prima socijalnu pomoć, a humanitarne organizacije odavno ističu da njen iznos nije dovoljan da prežive oni koji ne mogu da nađu posao. Zbog toga u Nemačkoj postoje organizacije koje od supermarketa uzimaju bačenu hranu i dele je siromašnima, dok nemali broj građana namerno flaše na kojima se može dobiti kaucija od četvrt evra ostavlja pored kanti da bi ih najsiromašniji uzeli bez preturanja po đubretu.

To je razlog što mnoge ljute ekscesi u kojima nadležni pokažu neosetljivost za ugrožene. Tako je prošlog meseca mnoge zaprepastila vest da je jednog osamdesetšestogodišnjeg čoveka komunalna policija kaznila novčanom kaznom od 35 evra jer je navodno spavao na klupi na autobuskom stajalištu u blizini glavne železničke stanice u Diseldorfu. Ova vest je privukla ogromnu pažnju javnosti i medija, naročito kada je jedan poznanik kažnjenog objavio na „Fejsbuku” objašnjenje da kažnjeni čovek boluje od srčanih problema i demencije, te da je šetao psa i seo na klupu da se odmori. Prema njegovim rečima, on je sedeo samo osam minuta. Nakon oštrih kritika javnosti, šef komunalne policije Mihael Cimerman je priznao grešku i poništio kaznu.

Mnogo gore je prošla penzionerka Ana Leb (76), koja je u nastojanju da zaradi još koji evro preko svoje male penzije na Minhenskoj glavnoj železničkoj stanici skupljala flaše za koje može da se naplati kaucija. Ova starica, koja hoda uz pomoć pomagala, već godinama tako uspeva da preživi, ali ovog puta su je dva radnika nemačkog železničkog preduzeća „Dojče ban” isterala iz stanice i prijavila, pa je ona u sudskom postupku kažnjena novčanom kaznom od čak 2.000 evra, pri čemu je dobila i krivični dosije u policiji.

I, dok u „Dojče banu” ističu da je čistoća veoma važna za njihove korisnike, te da, „ukoliko neko pretura po kanti za smeće, onda mnogo otpada pada pored nje”, Lebova je za jedan lokalni minhenski list rekla da su je zaposleni u „Dojče banu” često ohrabrivali u pogledu prikupljanja flaša.

„Često su me kondukteri zaustavljali i pitali ako mogu da pokupim flaše iz vozova”, rekla je ona zaprepašćena sudskom odlukom. „Oni ne pronalaze prave kriminalce u Minhenu, a umesto toga moraju da izvuku nekoga poput mene.”

Sudska bezosećajnost se videla i početkom godine kada je jedan bavarski penzioner, koji živi od penzije od samo 300 evra, kažnjen da plati 200 evra jer je „ukrao hranu iz kante za đubre supermarketa”. Kako je izvestio list „Oberbajeriše folksblat”, u decembru 2015. prolaznik je policiji prijavio ovog sedamdesetosmogodišnjaka da pretura po kantama ispred supermarketa, a šef supermarketa je pokrenuo optužbu za krađu i ugrožavanje imovine.

Uzalud je advokat optuženog isticao da su kante bila u potpunosti dostupne na ulici, da je optuženi veoma siromašan i da od razvoda živi samo od 300 evra, zbog čega neće moći da plati kaznu. Ni to što je tužilac ovaj prekršaj označio kao trivijalnost nije promenilo stav suda u Milforfu, koji je starca osudio, između ostalog, zato što ima 20 prethodnih sličnih kazni.

Ovaj slučaj u bogatoj Bavarskoj potpuno je suprotan prošlogodišnjoj presudi najviše sudske instance u Italiji da nije krivično delo ukrasti hranu ukoliko je okrivljeni gladan i siromašan, a ukradeni iznos je mali. To je bio konačni ishod petogodišnjeg žalbenog postupka na presudu kojom je na šest meseci zatvora i novčanu kaznu od 100 evra osuđen čovek koji je u supermarketu u Đenovi ukrao hranu u vrednosti od 4,07 evra.