Crvena zvezda stiže u Holivud

Ali da im, kao i Koks, dajem 12 odsto od zarade. Koks mi je opet za tu stvar tražio 25.000 dolara i ja sam mu ovog puta dao. Tako smo 1964. godine doveli desetine klubova u Ameriku. Ja sam organizovao turnir u Kaliforniji na kojem su pored Crvene zvezde učestvovali i Švehat iz Austrije, Gimarais iz Portugalije, AEK i Zaglebje. Zvezda je došla u maltene najjačem sastavu. Došao je s njom i Aca Obradović kome se Amerika dopala i koji će opet doći, ali u drugom svojstvu. Pošto sam insistirao da dođu u Holivud, Zvezda mi je napravila ogromno iznenađenje jer je dovela mog oca, koga godinama pre toga nisam video.

Zvezda je u Los Anđeles stigla iz Vankuvera, gde je pobedila selekciju tog grada sa 4:2. Na Taninom turniru savladala je Švehat s 3:2 i igrala bez golova protiv Gimaraisa, a zatim u Čikagu i Njujorku odigrala još četiri meča. Ispostaviće se da će njeni kadrovi odigrati vrlo važnu ulogu u utemeljivanju profi lige u Americi. Pored Dena Tane i Ace Obradovića, u toj misiji će biti i trener Ivan Toplak, ali i desetine igrača koji su nosili crveno-beli dres.

Naredne godine Tana i Koks su uključili u letnju ligu Čikago u kojem je glavnu reč vodio Vilijam Bili Katler, poznati advokat. Savez je podržavao njihove aktivnosti i dao im je odrešene ruke da osnuju Severnoameričku profesionalnu fudbalsku ligu. Počeli su da rade na tome...

– Kad smo te dve godine, 1964. i 1965, imali letnje turnire, zaposlio sam Hansa Stirlea, poreklom Nemca, koji je radio u jednoj velikoj firmi, ali je želeo da pomogne u slobodno vreme. Ponudio se da nam besplatno radi pi-ar i marketing, pošto je za to bio stručnjak. Imao je želju da fudbal postane američki sport. Svoje troje dece, dva sina i ćerku, učio je na poljani da igraju fudbal. Jednog dana je bez mog znanja zaposlio 20 ljudi da sačekuju gledaoce na izlasku iz „Koloseuma” i da ih pitaju šta misle o utakmici. „Den, svi su govorili: no spik gud ingliš, no spik gud ingliš!” Došao je do zaključka da su naši gledaoci govorili mađarski, srpski, rumunski, španski, portugalski... I da nam u publici trebaju pravi Amerikanci.

Stirle je, kako Tana tvrdi danas, učinio istorijski pomak za razvoj fudbala u Americi. Smatrao je da je ključna stvar da se ljudima približe pravila, da se zaposedne što je moguće veći prostor u medijima i da se – što je najvažnije – preko dece izvrši osvajanje očeva i majki.

– Stirle je bio vizionar i učinio je za soker više no iko drugi. Dao mi je i važnu informaciju vezanu za dva najuticajnija lista u Kaliforniji „Los Anđeles Egzeminer” i „Los Anđeles Tajms” koji je imao milion kopija na dan i pokrivao veliku teritoriju. Kaže mi: „Den, ja njima dam materijal, izvedem ih na ručak ili večeru, ali izađe mala vest. Bejzbol i američki fudbal dobiju dve-tri stranice, a našu vest izbace iz drugog izdanja”. Plaćali smo 50 dolara da nam izađe najava utakmice, al` šta vredi kad ovi drugi kupe po celu stranu.

Tana je, pomalo ljut, već sutradan otišao u oba lista. Pitao je urednike sportsjke rubrike: Zašto nas tako bedno tretirate?

– Rekli su mi: zato što gazde iz moćnijih sportova čim vide veliki članak o sokeru pitaju - šta to radite, šta će vam oni. Imali su vrlo čvrst argument, kad su mi kazali da od nas imaju hiljadu dolara, a od bejzbola sto hiljada. Na sledećem sastanku sa Koksom i Kalterom ispričao sam im kakva je situacija, da su svi sportovi protiv nas, da nemamo stadione... Njima je to, u neku ruku, već bilo jasno, ali nisu imali rešenje. Zato Hans jeste...

Stirle je govorio: „Nemate šansu da formirate profi ligu, ako Amerikanci nemaju pojma o tome šta radite”! Predložio je da se osnuju lige za decu od sedam do 13 godina, da se privuče pažnja roditelja. Pošto je njegova ćerka igrala „duplo bolje fudbal od oba sina” predložio je da deca oba pola do 11 godine treniraju zajedno, a da se kasnije dele na dečake i devojčice.

– Stirle je uspeo da dobije od gradonačelnika Torensa, predgrađa Los Anđelesa, jedno igralište na korišćenje. Tu smo osnovali Američku omladinsku soker ligu (American Youth Soccer Organization). Počeli smo sa osam klubova, a već sledeće godine bilo ih je više od hiljadu po celoj Kaliforniji. Strirleu je u startu bilo potrebno 6.000 dolara, što smo mu dali moj ortak iz Zlatnih orlova, poznati psihijatar Glaser i ja, po 3.000. U startu nisam mogao da prihvatim da i dečaci i devojčice igraju zajedno. Međutim, to je bio pun pogotak. Taj sistem je nepdomenjen od danas, kad blizu 15 miliona dece trenira širom Amerike.

(Sutra: Kisindžer obezbeđuje radne vize našim igračima)