Црвена звезда стиже у Холивуд

Али да им, као и Кокс, дајем 12 одсто од зараде. Кокс ми је опет за ту ствар тражио 25.000 долара и ја сам му овог пута дао. Тако смо 1964. године довели десетине клубова у Америку. Ја сам организовао турнир у Калифорнији на којем су поред Црвене звезде учествовали и Швехат из Аустрије, Гимараис из Португалије, АЕК и Заглебје. Звезда је дошла у малтене најјачем саставу. Дошао је с њом и Аца Обрадовић коме се Америка допала и који ће опет доћи, али у другом својству. Пошто сам инсистирао да дођу у Холивуд, Звезда ми је направила огромно изненађење јер је довела мог оца, кога годинама пре тога нисам видео.

Звезда је у Лос Анђелес стигла из Ванкувера, где је победила селекцију тог града са 4:2. На Танином турниру савладала је Швехат с 3:2 и играла без голова против Гимараиса, а затим у Чикагу и Њујорку одиграла још четири меча. Испоставиће се да ће њени кадрови одиграти врло важну улогу у утемељивању профи лиге у Америци. Поред Дена Тане и Аце Обрадовића, у тој мисији ће бити и тренер Иван Топлак, али и десетине играча који су носили црвено-бели дрес.

Наредне године Тана и Кокс су укључили у летњу лигу Чикаго у којем је главну реч водио Вилијам Били Катлер, познати адвокат. Савез је подржавао њихове активности и дао им је одрешене руке да оснују Северноамеричку професионалну фудбалску лигу. Почели су да раде на томе...

– Кад смо те две године, 1964. и 1965, имали летње турнире, запослио сам Ханса Стирлеа, пореклом Немца, који је радио у једној великој фирми, али је желео да помогне у слободно време. Понудио се да нам бесплатно ради пи-ар и маркетинг, пошто је за то био стручњак. Имао је жељу да фудбал постане амерички спорт. Своје троје деце, два сина и ћерку, учио је на пољани да играју фудбал. Једног дана је без мог знања запослио 20 људи да сачекују гледаоце на изласку из „Колосеума” и да их питају шта мисле о утакмици. „Ден, сви су говорили: но спик гуд инглиш, но спик гуд инглиш!” Дошао је до закључка да су наши гледаоци говорили мађарски, српски, румунски, шпански, португалски... И да нам у публици требају прави Американци.

Стирле је, како Тана тврди данас, учинио историјски помак за развој фудбала у Америци. Сматрао је да је кључна ствар да се људима приближе правила, да се запоседне што је могуће већи простор у медијима и да се – што је најважније – преко деце изврши освајање очева и мајки.

– Стирле је био визионар и учинио је за сокер више но ико други. Дао ми је и важну информацију везану за два најутицајнија листа у Калифорнији „Лос Анђелес Егземинер” и „Лос Анђелес Тајмс” који је имао милион копија на дан и покривао велику територију. Каже ми: „Ден, ја њима дам материјал, изведем их на ручак или вечеру, али изађе мала вест. Бејзбол и амерички фудбал добију две-три странице, а нашу вест избаце из другог издања”. Плаћали смо 50 долара да нам изађе најава утакмице, ал` шта вреди кад ови други купе по целу страну.

Тана је, помало љут, већ сутрадан отишао у оба листа. Питао је уреднике спортсјке рубрике: Зашто нас тако бедно третирате?

– Рекли су ми: зато што газде из моћнијих спортова чим виде велики чланак о сокеру питају - шта то радите, шта ће вам они. Имали су врло чврст аргумент, кад су ми казали да од нас имају хиљаду долара, а од бејзбола сто хиљада. На следећем састанку са Коксом и Калтером испричао сам им каква је ситуација, да су сви спортови против нас, да немамо стадионе... Њима је то, у неку руку, већ било јасно, али нису имали решење. Зато Ханс јесте...

Стирле је говорио: „Немате шансу да формирате профи лигу, ако Американци немају појма о томе шта радите”! Предложио је да се оснују лиге за децу од седам до 13 година, да се привуче пажња родитеља. Пошто је његова ћерка играла „дупло боље фудбал од оба сина” предложио је да деца оба пола до 11 године тренирају заједно, а да се касније деле на дечаке и девојчице.

– Стирле је успео да добије од градоначелника Торенса, предграђа Лос Анђелеса, једно игралиште на коришћење. Ту смо основали Америчку омладинску сокер лигу (American Youth Soccer Organization). Почели смо са осам клубова, а већ следеће године било их је више од хиљаду по целој Калифорнији. Стрирлеу је у старту било потребно 6.000 долара, што смо му дали мој ортак из Златних орлова, познати психијатар Гласер и ја, по 3.000. У старту нисам могао да прихватим да и дечаци и девојчице играју заједно. Међутим, то је био пун поготак. Тај систем је непдомењен од данас, кад близу 15 милиона деце тренира широм Америке.

(Сутра: Кисинџер обезбеђује радне визе нашим играчима)