Siromaštvo natapaju alkoholom

 – Šta da ti pričamo, brate, vidiš i sam, ovde je sve stalo, nema ljudi, fabrika, kulture, civilizacije. Planovi? Prvo da završimo školu, a onda ćemo svakako da bežimo iz ove rupe. Ovde ostaju samo oni koji moraju. Nekoliko muškaraca u kafani, uz pivo i vino prekraćuje ionako kratak dan. Pričaju o zimi koja je na pragu. Trgovište je najnerazvijenija opština u Srbiji obolela od „bele kuge”. Cela opština ima 5.000 stanovnika, a sama varošica spala je na 1.700 žitelja. Godišnje bude rođeno četrdesetak beba, a umre dvostruko više ljudi. Država i opština daju kreditne, poreske i druge olakšice, ali investitori i pored toga zaobilaze ovaj kraj, udaljen od glavnih saobraćajnica. Zatvorene su fabrike, a zatim i filijale banaka, radi samo pošta. Jedino se povećava broj registrovanih poljoprivrednih gazdinstava, jer država daje povoljne kredite i bespovratna sredstva. Posebna nada polaže se u pčelarstvo, naročito otkako je jula prošle godine otvoren pogon za proizvodnju pčelarske opreme i otkup meda u kojem je zaposleno petnaest radnika. Ova investicija je rezultat javno-privatnog partnerstva Pčelarske zadruge „Roj” iz Trstenika i lokalne samouprave, uz podršku Regionalne razvojne agencije Zlatibor i Vlada Srbije i Švajcarske. Opština je dala subvencije za četrdesetoro mladih pčelara koji su dobili po petnaest košnica. U saradnji sa Razvojnom agencijom Švajcarske, radi se na sertifikaciji organskog meda i dobijanju oznake „zelena jabuka”.

Za brojne radnike koji su ostali bez posla nakon zatvaranja vranjskih pogona „Simpa” i „Jumka” i matične „Pčinje”, slamku spasa predstavlja Centar za socijalni rad. Prema rečima Milene Kostić Nedeljković, direktorke centra, čim ostanu bez posla, radnici idu na tržište rada, uzimaju potvrde i kucaju na vrata ove ustanove.

– Opština je nerazvijena, fabrike su ugašene, radi samo nekoliko privatnih radionica obuće koje su otvorene nakon gašenja „Koštane”. Evo, gore u Radovnici je „Simpo” zatvorio fabriku koja je dobro radila. Svi ti ljudi su spali na centar, a naše mogućnosti nisu velike. Dođu nam suprug i supruga sa četvoro dece. Dosta njih ne može da dobije socijalnu pomoć, jer se imovina vodi na njih, a poseduju šikare i zapušteno zemljište ili imaju nerešenu zaostavštinu. Mogu da ostvare pravo na jednokratnu pomoć koja iznosi pet do deset, najviše petnaest hiljada dinara, ako je reč o lečenju. Ljudi su bez penzija, puno je starih i napuštenih i postoji velika potreba za pomoć u kući. Svojevremeno su je obezbeđivali Crveni krst i Dom zdravlja, ali trenutno ni toga nema. Prošle godine smo dali dva i po miliona dinara jednokratne pomoći koju je koristilo oko četiristo ljudi. Ove godine već je podeljeno više od tri miliona dinara. Stalnu pomoć ima šezdeset do sedamdeset porodica i ona zavisi od broja članova. Nosilac prava ima osam hiljada i svaki član porodice još po dve hiljade – priča za naš list direktorka Centra za socijalni rad. Zanimljivo je da većinu korisnika socijalne pomoći u drugim gradovima čine Romi, ali ovde nema Roma, korisnici su Srbi.

Neka vrsta bajpasa postiže se tako što lokalna samouprava za socijalne kategorije obezbeđuje povremene i privremene poslove na osnovu ugovora o delu, pa kad im ugovori isteknu, centar im da jednokratnu novčanu pomoć i tako ukrug.

U bezizlaznoj situaciji mnogi se odaju alkoholu i pate od psihičkih poremećaja, i to je, prema rečima naše sagovornice, jedan od najvećih problema u poslednje vreme. – Pokušavamo da ih smestimo u neku od ustanova, ali odgovor je uglavnom negativan, svuda nam kažu da nema mesta. Mlađe smeštamo u hraniteljske porodice. Čak i žene se odaju alkoholu i skitanju. Dešava se da rode dete i ostave ga u bolnici. Jedna žena je dvoje novorođenčadi ostavila u porodilištu i pobegla, a sada je i treća beba na putu. Smestili smo je na neuropsihijatriju – otkriva Milena Kostić.