Pojeli su nas lošiji od nas

U delu „Mesec dana na selu” dati su likovi koji iskušavaju ljubav. Koju „istinu” ćete saopštiti publici kroz ovu predstavu?

Nisam siguran da istina postoji. Ono što se dogodilo nekom drugom može nas ostaviti objektivno hladnim, može nas uzbuditi i to kada nas uzbudi, smatramo svojim istinitim osećanjem. A ko zna da li je za bilo koga drugoga to tako. Svakoga jutra odlazim na probe u JDP, prolazim kroz naš milionski grad, gledam zabrinuta, retko osmehnuta lica, kada bih mogao da saučestvujem sa njima u njihovoj zabrinutosti, boli ili pak sreći, gde bi me moj život odveo. Odustajem od toga, mislim na naše junake, živim njihov život sa svojim partnerima: Mirjanom Karanović, Markom Baćovićem, Markom Janketićem, Milicom Gojković, Brankom Petrić… I to me čini srećnim, to osmišljava i moje postojanje i daje mi snage da zajedno sa njima i sa Ivom Milošević idem dalje. A onda dođem u svoj dom, gledam svoje, trudim se da im ne prenosim svoj objektivni životni realizam koji neki nazivaju pesimizmom, već da im dam snage za optimizam, da im sprečim suzu u oku i vratim osmeh na lice. I dok to činim shvatam da šaljem es-em-es na nepoznati broj za prikupljanje sredstava za lečenje dece koju ne poznajem, koju naša država ne prepoznaje i čija budućnost zavisi od dobre volje anonimnih vlasnika telefona. To je objektivna i surova istina. Istina na sceni u poređenju sa time je lepa i prelepa i sa suzom u oku i sa osmehom na licu. Naša istina je na sceni, život se na žalost trudi da je pobije.

Tumačite lik Mihaila Aleksandroviča Rakitina. Kako se ovaj ruski junak uklapa u vaš pozorišni svet. Ko je Rakitin danas? Kako bi se snašao u našem vremenu?

Ne volim, ili ne smem da govorim o tome ko su likovi koje tumačim, ne umem da razgraničim da li sam ja njihov ili oni deo mene. Kad ih uvlačim sebi pod kožu jednostavno mi je lepo, kad gledam Miru Karanović u oči na ovim probama, vidim da njene oči gledaju tog Rakitina, koga voli, ali za kim nikad nije zaplakala i to opet dosta govori o toj ljubavi. Danas bi se Rakitin snašao u vremenu isto kao i u onom, u osećanjima, u ljudskoj duši u iskrenosti u boli, ništa se nije i neće promeniti. Rakitin bi i danas, kao i tada, otputovao. On mora otputovati radi sreće onih koje poštuje ili one koju voli. Žrtva je njegovo zanimanje.

Da li je Rakitin izabrao vas ili vi njega? Koliko Vam je bliska ruska scenska poetika?

Hoću da verujem da su me izabrale Iva Milošević i Mira Karanović, a u JDP se dobro osećam pa se sve lepo kreativno i uzbudljivo sklapa!

Mene je kod Turgenjeva fasciniralo to što se kasnije otkriva kod Čehova, a ja kao loš đak sa početka ove naše priče nisam to dovoljno dobro poznavao. Danas vidim da Čehov nekako na najbolji način izlazi iz Turgenjeva, u tome mi pomaže i to što sam bio srećne ruke pa me je Dejan Mijač svojevremeno počastvovao time da igram Gajeva u „Višnjiku”. Naravno da su Rusi slovenske duše i duha pa ih mi „razumemo” ili bar tako mislimo, možda čak malo previše uživamo u tome, a da nismo svesni da je naše uživanje pogrešno. U svakom slučaju delikatno je stvoriti neki generalni odnos ka toj poetici, mislim da je on ipak individualan i da svako uopštavanje vodi putu u ćorsokak manirizma koga bi se trebalo kloniti u teatru. Pogotovo u takozvanoj ruskoj pozorišnoj literaturi.

Kako gledate na aktuelne kulturne prilike kod nas? Koliko je teško biti autentičan, principijelan, dosledan, svoj?

Isključio sam se iz opšte slike. Može me neko kriviti za to, ali zaista mislim da sam svojim učešćem u opštoj borbi izgubio i eto to sam priznao. Pojeli su nas oni koji su bili lošiji od nas, za doručak su nas pojeli…Borio sam se protiv svega što se desilo, da ne ponavljam, ali ponavljam: raspada zemlje, rata, nacionalizma, nekulture, mržnje, gubitka vrednosti, kriterijuma, negativne selekcije, korupcije, duhovne bede, prostote… i čega sve još ne.

Mi smo sredina nesvesna da identitet jednog naroda čine njegova kultura i umetnost, te ljudi koji je stvaraju, a ne recimo oružje i bahatost ambicija kojima se hvalimo. Zato sam se opredelio za ono što moje oči vide, a to je moje najbliže okruženje: pripadalo ono porodici, roditeljima, deci, supruzi, prijateljima, sceni, produkciji, filmu ili likovima koje tumačim. Ne znam kakve su aktuelne kulturne prilike kod nas, znam svoje partnere i oni su izvanredni, znam reditelje sa kojima radim i oni su vrhunski, znam pisce koje rado igram i oni su večni. To su moje kulturne prilike i od njih ne odustajem, a drugi? Neka svako ima pravo na svoj put, pa gde stignemo. Tragovi će nam ostati, ništa više…