Prirodno je bilo da se borim
Dobri poznavaoci ovdašnjih džudo prilika, odlučno tvrde da je Aleksandar Kukolj danas u ovom sportu ono što je Novak Đoković u tenisu. Po činjenici šta je ko iza sebe ostavio u ovoj godini, džudista Rakovice stavio se u red najboljih naših sportista u 2017. Sezonu je započeo na četvrtom mestu u kategoriji, ipak, zlato sa evropskog prvenstva u Poljskoj, čini se da je bio prelomni trenutak u njegovoj karijeri. Godinu je završio na tronu, kao najbolji u kategoriji do 90 kilograma.
Kako ste zavoleli džudo?
– Rođen sam u Pragu 9. septembra 1991. godine i to igrom slučaja jer je otac tada radio u Češkoj. Nedugo posle mog rođenja se zaratilo u Jugoslaviji. Sa nepuna tri meseca majka, otac i ja smo došli u Kamenicu, u Republiku Srpsku, rodno mesto mog oca. Nismo se puno zadržali, preselili smo se u Beograd, gde je otac zahvaljujući firmi u kojoj je radio (GP Trudbenik) dobio privremeni smeštaj. On je ostao u Kamenici, pridružio nam se posle nekoliko meseci. U ulici u kojoj smo živeli u to vreme dobro je funkcionisao džudo klub Trudbenik. Brzo sam zavoleo strunjaču, imao sreću da me trenira Jožef Joca Balint, divan čovek i sjajan pedagog.
- Smatram da svaki sportista mora da vodi računa o ishrani. Na početku svake sezone a pred početak priprema, prvo vadim krv kako bi mi Vladimir Buca Rančić, odredio test tolerancije. Genetika je čudo kod nas Kukolja sve se svodi na maštovitost, pa čak i kada je ishrana u pitanju. Volim da jedem mesto i paste i slatkiše nažalost. Najviše volim maminu kuhinju ali i ono što skuva moja supruga Dunja.
Znači početak nije bio baš lak?
– Mnogo sam naučio od oca, pre svega osnovne moralne vrednosti, kako biti ispravan i korektan prema drugima. Moji roditelji nisu bili sportisti, zato se često menjala moja motivacija. Ipak, smatram da je prelomna sezona za mene bila 2008. Tad sam povredio koleno, bila je neophodna operacija. Srećom brzo sam se vratio na strunjaču. Dve godine kasnije prešao sam iz Trudbenika u Rakovicu, isključivo jer sam tu video najveći prostor za napredak, iako je bilo možda boljih finanijskih ponuda, a finansijska situacija u porodici nije bila najsrećnija.
Te godine za Kukolje nisu bile lake?
– U Rakovicu sam prešao kako bi moja porodica bukvalno mogla da preživi. Sećam se, otac je dobio otkaz u firmi, čija je privatizacija i dalje nejasna. Majka takođe, iako je znalački punih pet meseci to krila od mene. Sestra Biljana koja je danas apsolvent medicine i ja, morali smo zajedno da preživljavamo te teške trenutke. Srećom postao sam stipendista u Rakovici i prektično sa 19 godina počeo da izdržavam porodicu. Često umem da kažem da su mi mnoge stvari došle u pravom trenutku. Otac je za mene heroj jer i pored nemaštine i patnje koja ga ja pratila dugo nikada nije izgubio dostojanstvo.
Da li je upravo ta nemaština bila Vaš najveći pokretač u životu?
– Jeste. Ako ste pošteni, korektno radite svoj posao, neko će vam na kraju sve to vratiti. Uvek sam išao napred, nisam stajao. U tom periodu u životu sam imao dva puta: jedan je bio škola, a drugi sala za treninge. Završio sam OŠ ,,Desanka Maksimović”, gde sam bio đak generacije, potom sam upisao Drugu ekonomsku školu, i tamo sam postao đak generacije. Zatim sam diplomirao na fakultetu i trenutno sam magistar ekonomskih nauka. Zahvalan sam Bogu što mi je porodica uvek bila zdrava i jedinstvena.
Ipak, iz godine u godinu bili ste sve uspešniji na strunjači?
– Nikada u karijeri nisam imao ni velike skokove ni velike padove. Prvi međunarodni uspeh sam ostvario 2010. godine kada sam postao juniorski vicešampion Evrope. Te iste godine osvajam i bronzu iako sam se takmičio sa mlađim seniorima. To je bila senzacija. Godinu dana kasnije postajem prvak Balkana, pa u Lisabonu osvajam svetski kup, i peto mesto na evropskom. Peti sam bio i u Budimpešti 2013. godine, ali i prvak Mediterana, drugi na evropskom do 23 godine. Bio sam učesnik Olimpijade u Brazilu 2012. U Tokiju i Abu Dabiju 2016. osvajam zlato na grend slemovima, a bio sam i drugi u Bakuu i treći u Havani. Onda dolazi 2017. godina, dobro je počelo, medaljom u Antaliji na Grend slemu da bih u Varšavi postao i šampion Evrope. Od tog trenutka zauzimam prvo mesto na rang listi u kategoriji do 90 kg i vodeću poziciju držim punih osam meseci.
Sa kakvim planovima ulazite u 2018. godinu?
– U 2017. sam ostvario dva o tri cilja, a u ovoj godini idem na sva tri. Sa pripremama krećem 28. januara iz Belmekena. Dva najvažnija događaja su Evropsko prvenstvo u Izraelu gde branim osvojeno zlato i Svetsko u septembru u Bakuu. Pokušaću da osvojim zlato i da ako mogu odbranim prvo mesto na rang listi. Ciljevi su dosta složeni ali moj život je stalna borba. Znam ko su mi konkurenti, tu su uz našeg Majdova i Slovenca Žganga, Mađar Tot, Francuz Klerže, pa takmičari iz Španije, Japana, Kube...
Koliko država ulaže u džudo sport?
– Poznato je da ne spadamo u grupu profitabilnih sportova. Država pomaže u granicama svojih mogućnosti. Ne žalim se, stipendista sam Olimpijskog komiteta Srbije. Zahvalnost dugujem i Milosavu Miličkoviću, državnom sekretaru u MUP-u, koji je među prvima, zajedno sa Srećkom Mrvaljevićem, trenerom i predsednikom DžK Rakovica i lokalnom samopupravom prepoznao moj kvalitet.
Da li je Vaš lični cilj Olimpijada u Tokiju i jedna od medalja?
– Svakako da je to nešto čemu svaki sportista na planeti teži. Lep je to osećaj kada ste deo odabranog sportskog društva. Iskreno, nisam samo fokusiran na igre u Tokiju, imam ispred sebe niz kratkoročnih ciljeva. Najpre želim medalju na svetskom prvenstvu, i rado bi menjao zlato sa svetskog u zamenu za olimpisjko srebro ili bronzu. Takođe, pokušaću da ponovim evropski uspeh. Idem korak po korak, jer ako vas uspeh ponese, često možete da izgubite kompas...
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
