Želja za izazovom vodi u mirovnu misiju

Sa ostat­kom sa­ni­tet­skog ti­ma u okvi­ru voj­ne bol­ni­ce ni­voa dva ima­li su, od ja­nu­a­ra do kra­ja av­gu­sta, za­da­tak da pru­ža­ju me­di­cin­ske uslu­ge pri­pad­ni­ci­ma mi­si­je, či­ji je cilj za­šti­ta ci­vi­la, oču­va­nje te­ri­to­ri­jal­nog in­te­gri­te­ta te dr­ža­ve, olak­ša­va­nje di­stri­bu­ci­je hu­ma­ni­tar­ne po­mo­ći, pro­mo­ci­ja i za­šti­ta ljud­skih pra­va, spro­vo­đe­nje pro­ce­sa raz­o­ru­ža­nja, de­mo­bi­li­za­ci­je i re­in­te­gra­ci­je biv­ših bo­ra­ca...

Ka­ko is­ti­če dr Pil­če­vić, u rad bol­ni­ce je uklju­če­no oko 70 na­ših lju­di, a me­đu nji­ma i 14 le­ka­ra. 

– U bol­ni­ci se le­či oko 17.000 pri­pad­ni­ka Uje­di­nje­nih na­ci­ja, od če­ga oko 11.000 njih pri­pa­da voj­sci a osta­lo su ci­vi­li. U toj mi­rov­noj mi­si­ji uče­šće uzi­ma vi­še od 20 ze­ma­lja, a mi smo je­di­na evrop­ska ze­mlja ko­ja se pri­dru­ži­la i da­la sa­ni­tet­sku po­dr­šku, bol­ni­cu op­šteg ti­pa dru­gog ni­voa. Po­sto­je još dve ta­kve bol­ni­ce, ko­ju „da­ju” Ru­an­da i Ban­gla­deš, ali je na­ša cen­tral­na i ko­or­di­ni­ra­mo nji­hov rad – ko­ji je bio na ovom me­stu i u mi­rov­noj mi­si­ji od ju­na 2015. do ja­nu­a­ra 2016. go­di­ne.

Mi­si­ja je sme­šte­na u glav­nom gra­du ove re­pu­bli­ke Ban­gi­ju, ko­ji ima oko 700.000 sta­nov­ni­ka. Kamp je uda­ljen ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra od bol­ni­ce, na po­vr­ši­ni od oko 20 ari. Pri­pad­ni­ci mi­rov­ne mi­si­je mo­ra­ju da se na­vik­nu na dru­ga­či­ju tem­pe­ra­tu­ru va­zdu­ha u od­no­su na onu kod nas. Ta­mo je tem­pe­ra­tu­ra od 35 do 42 ste­pe­na Cel­zi­ju­sa, uz ve­li­ku vla­žnost va­zdu­ha. Bo­ra­vi se u kli­ma­ti­zo­va­nim kon­tej­ne­ri­ma, a u okvi­ru kam­pa se na­la­zi i bi­bli­o­te­ka, mi­ni-te­re­ta­na i ka­fić gde čla­no­vi mi­si­je pro­vo­de slo­bod­no vre­me. Rad­no vre­me le­ka­ra i se­sta­ra je od 8 do 17 sa­ti, a tu su i de­žur­stva. 

– Imao sam is­ku­stva sa, na pri­mer, le­če­njem ma­la­ri­je, što u Sr­bi­ji ni­sam. To je je­dan od naj­ve­ćih glo­bal­nih zdrav­stve­nih pro­ble­ma, jer oko po­la mi­li­jar­de lju­di u sve­tu go­di­šnje obo­li od ma­la­ri­je, a umre dva do tri mi­li­o­na. Le­či­li smo i ne­ka te­ška ne­u­ro­lo­ška kao i kar­di­o­lo­ška obo­lje­nja, a ujed­no smo mno­go raz­li­či­tih neo­bič­nih slu­ča­je­va vi­de­li. Bol­ni­ca ima 20 kre­ve­ta, 16 u sta­ci­o­na­ru i če­ti­ri u in­ten­ziv­noj ne­zi za naj­te­že pa­ci­jen­te. Vi­še od 250 le­že­ćih pa­ci­je­na­ta je tu bi­lo sme­šte­no dok sam bio ta­mo, dok je pre­gle­da­no oko 8.000 lju­di – do­da­je dr Pil­če­vić. 

Ma­ri­ja Mi­tić do­da­je da je sva­ki slu­čaj sa ko­jim su se su­sre­li po­se­ban i da je pr­vi put u ži­vo­tu vi­de­la obo­le­le od ma­la­ri­je i tr­bu­šnog ti­fu­sa. Me­sec da­na pre nji­ho­vog do­la­ska u mi­si­ju bi­la je pri­sut­na i ko­le­ra. 

– U mi­rov­nim ope­ra­ci­ja­ma se ak­ce­nat sta­vlja na rod­nu rav­no­prav­nost i to je ve­o­ma va­žno. Ne­ma raz­li­ke u te­ži­ni po­sla, iz­lo­že­no­sti ri­zi­ci­ma i od­go­vor­no­sti iz­me­đu že­na i mu­ška­ra­ca. Uju­tru sam obi­la­zi­la bol­ni­cu, pro­ve­ra­va­la ka­ko je pro­te­kla noć, a po­sle ju­tar­njeg ra­por­ta pra­vi­la sam pla­no­ve za te­ku­ći dan i po to­me smo ra­di­li. Pri­mar­na oba­ve­za mi je bi­la or­ga­ni­za­ci­ja ra­da se­sta­ra u bol­ni­ci, kao i va­zdu­šnih eva­ku­a­ci­ja. Na­me­ra­vam da opet idem u mi­si­ju – do­da­je Mi­ti­će­va.

Ova sim­pa­tič­na me­di­cin­ska se­stra je pre Cen­tral­no­a­frič­ke Re­pu­bli­ke bi­la 2014. go­di­ne u mi­si­ji u Kon­gu, kao deo ti­ma za va­zdu­šnu me­di­cin­sku eva­ku­a­ci­ju pa­ci­je­na­ta.

– Od bol­ni­ce ni­žeg ni­voa tran­spor­to­va­li smo pa­ci­jen­te u bol­ni­ce vi­šeg ni­voa zdrav­stve­ne za­šti­te. To je ra­đe­no zbog zdrav­stve­nog sta­nja bo­le­sni­ka ko­je je zah­te­va­lo is­pi­ti­va­nja ili le­če­nje, ali i ob­u­hva­ta­lo tran­sport lju­di u nji­ho­ve ma­tič­ne ze­mlje zbog na­stav­ka le­če­nja – do­da­je Mi­ći­će­va. 

Za ove lju­de je po­sle 17 sa­ti pred­vi­đe­no vre­me za od­mor, ko­je mo­gu da is­ko­ri­ste za dru­že­nje, od­la­zak u te­re­ta­nu, bi­bli­o­te­ku... Vi­ken­dom ima­ju mo­guć­nost da od­la­ze na sport­ske ak­tiv­no­sti ali oba­ve­zno u prat­nji obez­be­đe­nja. Na­ši sa­go­vor­ni­ci na­po­mi­nju da je lep ose­ćaj ka­da se vra­te iz te sre­di­ne, pu­ni ela­na, jer shva­ta­ju da su te­sti­ra­li svo­je mo­guć­no­sti i uvi­de­li da mo­gu da funk­ci­o­ni­šu u ra­znim ži­vot­nim si­tu­a­ci­ja­ma. Ta­kvo is­ku­stvo, uz dru­že­nje sa ne­ve­ro­vat­nim lju­di­ma, ne­pro­ce­nji­vo je.