Neizvesna budućnost za nemačku levicu

Time je SPD podelio sudbinu bezmalo svih socijaldemokratskih i socijalističkih partija u Evropskoj uniji, čija je popularnost znatno opala u poslednjih petnaestak godina.

Nemački SPD je pao sa 38,5 na 20,5 odsto, francuski PS sa 23,8 na 7,4, grčki Pasok sa 43,8 na 6,3, italijanski PD sa 43,2 na 25,4, austrijski SPO sa 36,5 na 27, češki ČSSD sa 30,2 na 7,3, mađarski MSZP sa 42,1 na 25,6, holandski PvdA sa 15,1 na 5,7, španski PSOE sa 34,7 na 22,7, finski SDP sa 24,5 na 16,5... Izuzetak predstavljaju britanski laburisti koji su održali podršku od 40 odsto koju su imali 2001. godine, kao i bugarski BSP koji je uspeo da poveća podršku sa 17,1 na 27,5 odsto.

Iako svaka ima i pojedinačnih razloga za pad podrške, zapravo većinu socijalističkih i socijaldemokratskih stranaka u Evropi muče tri boljke. Prva je činjenica da je sve manje klasične radničke klase (u Nemačkoj je radnika u najosnovnijem smislu dvostruko manje nego pre 50 godina), da je promena načina proizvodnje i pravila na tržištu rada promenila i interese radnika pa su različiti interesi privremenih radnika i stalnozaposlenih radnika, koji u istoj fabrici rade isti posao ali za dramatičnu različitu platu. Druga je to da su dobile novu konkurenciju u vidu novih levičarskih pokreta i partija, poput Sirize ili Levice, ali i partija krajnje desnice koje se sve više obraćaju obespravljenim pripadnicima radničke klase. Treće je sveopšti pad poverenja građana u etablirane stranke, političare pa čak i u samu demokratiju.

U tim okolnostima levo orijentisane ideje ne dolaze do realizacije, jer su ove stranke u najboljem slučaju mlađi partneri u vladama koje vode konzervativci.

Svojevrsna siva eminencija levičarske ideologije poslednjih decenija u Nemačkoj Oskar Lafonten predložio je ovih dana u intervjuu za politički magazin „Špigl” da levo orijentisane stranke formiraju pokret, ističući da su septembarski parlamentarni izbori pokazali da postoji „potencijal za levičarsku (parlamentarnu) većinu”.

„Neophodan nam je jedan levo orijentisani saborni pokret, jedna levičarska narodna partija u kojoj bi snage udružile Levica, deo Zelenih i SPD”, rekao je ovaj bivši lider SPD-a a potom suosnivač i lider Levice, čije čelo je napustio jer je otkrio da boluje od raka.

Lafonten smatra da „politički sistem koji danas imamo ne funkcioniše” i da je neophodan novi poredak koji će dati Levici šansu da uđe u vladu na saveznom nivou. On je osudio, kako je rekao, „nedostatak hrabrosti” SPD-a, ističući da Šulc nije uspeo da iskoristi potencijal za promene.

U prošlosti, matematički bilo je moguće formirati ovakvu crveno-crveno-zelenu koaliciju, ali se to nikad nije dogodilo jer je Levica dugo smatrana krajnjom levicom i neprihvatljivim partnerom za stranke kao što je SPD. U prošlogodišnjoj izbornoj kampanji Šulc je prvi put otvorio mogućnost saradnje sa Levicom, ali su izborni rezultati onemogućili da ove tri levo orijentisane stranke imaju većinu u Bundestagu.

Lafontenova ideja nije baš sa oduševljenjem prihvaćena čak ni među onim funkcionerima SPD-a i Zelenih koji su više levo ideološki orijentisani.

„Zaista nije neophodno osnivanje partije, već snažan SPD kao levičarska narodna partija, koja nudi programsku orijentaciju, orijentisan ka budućnosti i da u svakodnevnoj politici čini živote ljudi boljim”, rekao je za berlinski dnevnik „Tagescajtung” potpredsednik SPD-a Ralf Štegner, označivši Lafontena kao pogrešnu osobu da bude „’anđeo pomiritelj’ i savetnik političke levice u Nemačkoj”.

I kopredsednica Zelenih Simona Peter odbacuje Lafontenov predlog, ističući da nije neophodno formiranje zajedničkog pokreta već „hrabrost i pouzdanje levo orijentisanih partija u sopstvene ideje i vizije politike i društva”. Prema njenim rečima, ključni su pravda, ekologija i otvorenost prema svetu. „Ove principe je razumeo Berni Sanders u SAD, ali SPD-u i Levici nedostaje razumevanje ovog trojstva.”