Velikan NBA srpskog porekla

Sedam dana kasnije, „Los anđeles tajms” je objavio sledeću vest:

„Neobična srčana mana, toliko retka da je nema ni u statistikama, uzela je život košarkaške zvezde. Maravić je rođen bez jedne od dve arterije koje srce snabdevaju krvlju. Izveštaj sa autopsije je zapanjio kardiologe i druge stručnjake za rane smrti u sportu, koje se zbog napornih fizičkih aktivnosti obično događaju pre 20. godine. Kako je uopšte mogao da se bavi profesionalnim sportom?“  

Legendarni „Pistol Pit” nije ni znao za to svoje stanje, ali je osam meseci ranije, opraštajući se sa ocem koji je bio na samrti, rekao „Vidimo se uskoro”, uplašivši suprugu Džeki. A pred odlazak za Pasadenu, prvi put nije krenuo od kuće mahnuvši sinovima, već je kleknuo ispred njih, jednu ruku stavio na glavu osmogodišnjeg Džejisona, drugu na petogodišnjeg Džoša, i rekao im: „Džejisone, pazi na majku i kuću. I ti Džoše pomozi, ne ostavljaj sve na bratu”.   

Tragedije su dugo pratile Maraviće, koji su potekli iz Drežnice kod Ogulina u Lici, odakle su se Pitovi deda i baba doselili u Pensilvaniju. Vajo i Sara su u Pitsburgu zasnovali porodicu sa desetoro dece, nakon čega je Vajo koji je održavao lokomotive poginuo u železničkoj nesreći 1917. a 1918. španska groznica je pored miliona ljudi širom sveta, odnela i devetoro braće i sestara Petra Maravića, Pitovog oca, koji je imao tri godine kada se to desilo.

Petar Pres Maravić (nadimak Pres dobio jer je kao dečak bio kolporter) oženio se Srpkinjom, amerikanizovanog imena Helen, koju je upoznao kao 22-godišnju udovicu čiji je suprug stradao u Drugom svetskom ratu. Na njeno insistiranje, „Pres” je umesto avijacije izabrao da završi karijeru košarkaša (u jednoj od dve lige koje će se udružiti u NBA, 1946/1947 nosio dres „Gvozdenih” iz Pitsburga) i postane trener. Stigao je kući, 22. juna 1947. godine, sa meča „Srpske košarkaške lige” u Alikipi u Pensilvaniji, na vreme da Helen odveze na porođaj, koji je na svet doneo Pita (pravo ime Piter). Helen Maravić je 27 godina kasnije, posle problema sa alkoholom, izvršila samoubistvo.

Pres Maravić, koji je bio za kormilom ekipe Lujzijana Stejt kada je u dresu „Tigrova” njegov sin ostvario najveću karijeru u istoriji američke koledž košarke, bio je vezan za korene, pričao da mu „ideje dolaze na srpskom” (koautor prve knjige o selektiranju košarkaša), početkom osamdesetih je na nekoliko sedmica i bio u Jugoslaviji, sa usvojenom kćerkom Dijanom (rođena 1964, Pit imao i polubrata Ronija iz majčinog prvog braka).  

Košarka je bila uporište „Pistol Pitu”, kojeg je tim nadimkom  zvao i otac, u prolaženju kroz traume, osporavanja zbog izostajanja timskih uspeha tokom desetogodišnje NBA epopeje (Atlanta, Nju Orleans, Juta, Boston) i povrede koje su mu i prekinule karijeru. Bez igre pod obručima, počeo je i da se bavi biznisom (imao NBA penziju od 80.000 dolara godišnje i imovinu od 4,5 miliona) i da traži smisao života,  u jogi, meditaciji, hipnozi itd. Kako je posle pričao, sebe je pronašao u hrišćanstvu jedne novembarske noći 1982. u kojoj se molio, kada je začuo glas koji mu je rekao da bude jak jer snagu ima u srcu (kada je umro, igrao je u majici sa natpisom „Gledam u Boga”).

Za razliku od Pita, koji je fanatično trenirao (svedoci su tvrdili da je automobil kroz čiji je prozor kao dečak tapkao loptu, vozio brzinom od 30 kilometara na čas), Džejison i Džoš su ne samo odrasli bez oca, nego su se i borili sa težinom prezimena do kraja njihovih igračkih karijera. 

„Biti sinovima Pita Maravića bilo je i blagoslov i prokletstvo. A ne možemo biti ponosniji”, reči su Džejisona Maravića, koji je stigao do probe u Dalas Meveriksima, pa umesto ponude iz Litvanije izabrao da ostane kod kuće, kao trener. Džoš je bio manje uspešan, ali je odlučio da igra na Lujzijana Stejtu, gde je „Pistolova” senka najveća…