Na Božić smo svi na dobitku

Hristos je car mira. On je došao da napravi dobre odnose između Boga i čoveka, dobre odnose među svim ljudima i narodima. Zamislite sada, rođendan takvog nebeskog cara slave i oni koji su došli na tuđe prostore gde ljudi žive vekovima, bombarduju taj narod i kažu: „Pošto je danas Božić, nećemo biti aktivni, nego ćemo praznovati. Na praznik onoga koji je pozvao na mir i ljubav.” 

Hoćete da kažete da današnji čovek zapravo svakoga dana treba da se seti Božića? 

Upravo to. Svake godine taj dobri savez uspostavlja se između Boga i ljudi. Božić nije samo praznik, on je za nas pravoslavne hrišćane i događaj. Načinom slavljenja, onim što doživljavamo i preživljavamo, postajemo bolji. 

Aludirate na turbulentne odnose u među­narodnim odnosima. Da li zaista možemo postati bolji? I mi i svet? 

Tendencija oholih ljudi, organizacija, ustrojstva društva i života je da proslavljaju sebe umesto Boga. Oni koji slave kako ih crkva poziva vekovima zaista izrastaju u promeni nabolje. Uzrastamo u zajedništvu sa Hristom i u zajedništvu sa svima onima koji su sa Hristom. To je zajednica pravednih i svetih. Božić je praznik dobrih odnosa. 

Ko može pravilno da slavi Božić? 

Bilo kakva dobronamerna pozitivna energija koja se kreće mimo Boga nije dalekosežna. Ne može daleko stići. Često se ovo previđa kada se priča o slavljenju Božića. Kad ljudi govore o Božiću, kao da pažnju obraćaju istovernima. To je dobro, zato što zajedno slavimo Hrista, ali treba imati u vidu da je Hristos došao sa željom da sebe dâ celome svetu i da ga ujedini. Do ljudi je ko će ga prihvatiti ili ne. Na toj opštoj čovečanskoj osnovi, možemo ostvarivati zajedništvo sa svima. Mi poput Hrista možemo sve zagrliti i pozdraviti jer prihvatamo njegovu ljubav kao zakon našeg ophođenja, našeg ponašanja, kao zakon naših života. Možemo pokazati rukom na one koji su se kao takvi dokazali, koji su mogli da smeste u svoje srce i neprijatelje svoje i one koji su ih ubijali. Moguće je zahvaljujući Božiću prevazilaziti sebe i ljudska ograničenja. Božić je uvek velika šansa za čovečanstvo. 

Ali čovečanstvo je uzburkano i ustrojeno je po principu da „sila Boga ne moli”. Kako da, u takvom svetu, pronađemo spokoj?

Spokoj je unutrašnja stvar srca. Mi smo spokojni zbog toga što smo sebe oslobodili od greha, što smo sačuvali bogolikost. Istovremeno, osećamo setu, tugu što naša braća stradaju. 

Pričali ste o samoći, naročito među naro­dom Eparhije bihaćko-petrovačke, gde ste bili episkop. Da li su, međutim, usamljeni i ljudi u mega­lopolisima? Školovali ste se u Njujorku i tamo ste primetili otuđenost i samoću. Kako objašnjavate taj apsurd? 

Samoća je doživljavanje vlastite tesnoće duše. Samo tako može da se javi tesnoća. Ona se pojavljuje kad ljudima oslabe vera, hrabrost i ljubav. To je paradoksalno u odnosu na svetska razmišljanja i doživljavanja. Imate ljude koji su materijalno bogati, ali se osećaju veoma tesno, zato što bogatstvo nije to što proširuje čoveka. Imate ljude na kraljevskim, predsedničkim prestolima koji se osećaju veoma tesno, iako gospodare milionima naroda. A s druge strane, imate one koji žive sami u svom stanu, a osećaju se kao da poseduju celu vaseljenu. Kao da poseduju nebo. To su ljudi koji su uspeli da ostvare dobre odnose, koji su sebe smestili u Boga ljubavlju i verom, smestili druge ljude u svoje srce. 

Ko može danas biti radostan ako se bori za egzistenciju? Onaj kome je pun novčanik ili onaj koji nosi Hrista u sebi? 

Da li ste zapazili da se najviše vera i ljubav ističu na pravoslavnoj liturgiji. Vera kao spajanje, stvaranje zajednice sa Bogom, a ljubav kao čin u kojem dolazi do prožimanja među ličnostima. Koja je tragedija ne verovati i ne voleti! Odmah se javlja skučenost. Često doživljavamo da i na Božić postajemo egoisti. 

Mislite li da je egoizam postao odlika savremenog čoveka? 

Jeste. Egoizam je i nesposobnost jer dolazi od otuđenosti od Boga. Čim se otuđi od Boga, čovek postane slabiji, nesposoban da vidi i primećuje druge. To se dešava i na Božić. Ima mnogo onih koji neće osetiti radost na Božić. Mi nemamo pravo da zahtevamo od drugih da budu savršeni. Treba da posećujemo jedni druge na Božić. Zapitajte se čime želimo da obradujemo drugoga. 

Nije, dakle, sve u u novcu. 

Ne, već u ljubavi, zagrljaju, toploj reči. Ali, ne treba izbegavati ni taj poklon. Eto, ja poklanjam drugi deo svoje knjige „Beograd u molitvi”, koja će, ako bog da, uskoro biti štampana. Ako postoji „Beograd na vodi”, neka imamo i „Beograd u molitvi”. To su moje propovedi koje su drugi zapisivali 2010. godine. Pozivam sve koji to mogu da investiraju u ovaj siromašni region, da otvaraju fabrike i zapošljavaju mlade, da izgrađuju puteve, razvijaju turizam i priređuju kulturne manifestacije i da to bude njihov božićni poklon. Sa takvim poklonima pođimo svi u susret proslavi jubileja – osamsto godina manastira Mileševe! Jer Božić se ne slavi bez darova. Neka to budu naši darovi Bogu i bližnjima! Potreban nam je mir i u učionici i u porodici. 

Koliko često na Božić pomislite na pokojnog patrijarha Pavla? Dugo godina bili ste njegov najbliži saradnik i, može se reći, njegova desna ruka? 

Patrijarh Pavle mi je na zidu, kao ikona. Pogledam u njega više puta, svaki dan. Osećam se tada mnogo jači, sigurniji. I znam da nisam sam. Eto, opet govorimo o dobrim odnosima. 

Mnogi ne znaju koliko je Pavle bio duhovit čovek. Mislite li da je i vedrina ono što nam nedostaje?

On je vedrinu imao u sebi zato što je bio provetren od greha. Nije imao greha. Greh zamagljuje dušu, čini je nesposobnom za doživljavanje radosti. On je imao više tog saosećanja sa ljudima. Imao je široku dušu, pa je u sebe mogao da smesti više. 

Kako će se proslavljati Božić na Kosovu i Metohiji? 

Poručio bih im da znaju da su u našim molitvama. Dajemo im do znanja da nam je stalo do njihovog opstanka. Svi koji su u tesnacima života, treba da znaju da se nebesa mole za njih. Kad bi naši životi zavisili od naše slabašne ljubavi i pažnje, ne znam kako bi prošli. Sreća da Bog ne odustaje! Ljubav svetih, takođe. Malopre ste pomenuli patrijarha Pavla. I njegova ljubav ne odustaje. 

Rođeni ste u Janju, školovali se u manastiru Krka, živeli u epicentru zapadnog sveta, a onda ste u Beogradu bili gost na diplomatskim prijemima, upoznavali ste vodeće poli­tičare. Vratili ste se u krajeve gde ste ro­đeni. Kako vam se čini vaš životni put? 

Spajao sam ono što je nabolje, ali stalno mislim na naše čestite pretke koje je Bog nagradio mučeničkim vencima. To su naši preci nastradali u Drugom svetskom ratu u Krajini i u Eparhiji bihaćko-petrovačkoj, na stotine hiljada njih. Ponosim se njima zato što su zasvetleli, što su ispovedili pravilno Boga i za tu ispovest ih je Bog nagradio nebeskim vencima proslavljenih u večnosti. Pravednici se u životu bore na širokom frontu, za razliku od nepravednih i jakih. Nepravednici se bore za ono što su nacisti zvali „životni prostor” i oni sebi dozvoljavaju sva sredstva. I ubijanje, i progonjenje drugih, nevinih. Naša borba je sačuvati samo životni prostor, ne osvajati tuđ. Ali, pre svega i ispred svega, treba odbraniti čovečnost, obraz, uzornost. Naši preci su u tome uspeli. 

Nismo li i mi u novijem istorijskom periodu ukaljali naš obraz? 

Hvala vam na tom pitanju. Pravilno slavljenje Božića znači i donošenje darova. Bog je nama darovao sebe, život večni. A šta mi dajemo njemu? Šta očekuje od nas? On očekuje od nas da napravimo korak ka spasenju i upoznavanju sebe. To znači hod po ispravnom putu. Da sagledamo pređeni put. Kao dar Bogu moramo prineti pokajanje i spremnost i rešenost na popravku. 

Naši političari ovu godinu najavljuju kao godinu novih iskušenja za Srbiju, naročito u pogledu Kosova i Metohije. Najavljuje se završetak unutrašnjih dijaloga o Kosovu, ponovo se postavlja pitanje da li Srbija treba da se okrene Istoku ili Zapadu. Da li su ta iskušenja zaista tako velika ili su sve vreme bila u nama? 

To su krupna pitanja i zahtevaju sabornu mudrost. Često mojim saradnicima kažem, kad su pred nama složenija pitanja, hajde da se setimo kako su to ranije rešavali pametni ljudi. Ponavljam im dalmatinsku poslovicu: „Više znaju čovek i magarac, nego sam čovek.” Sveti patrijarh se konsultovao sa mudrim ljudima svoga vremena. U svojim molitvama konsultovao je i um otaca, crpljenje mudrosti iz prošlosti sa svetima od Boga. Neke stvari su jasne i prosečnom čoveku sa Kosova i Metohije. Ono što se tamo čini prema srpskom pravoslavnom narodu je nepravda od strane silnih.  

Nepravda o kojoj govorite objašnjava se takozvanom realnošću na terenu. Kako se suprotstaviti toj nepravdi ili realnosti? Verujete li da je to moguće učiniti verom? 

Naš narod treba da se podseća na iskustva sveštene istorije. Od rođenja Gospoda Hrista, od onog prvog Božića, čovek peva jednu posebnu pesmu. Pevali su: „Ako zaboravim tebe Jerusalime, neka otpadne desnica moja.” Naš Jerusalim je Kosovo i Metohija. Ta činjenica, da je sa nama Bog, mnogo znači, sve stavlja u drugu perspektivu. Nisu samo silni delioci pravde. I na njihovu žalost, oni nisu večni delioci pravde. Glavni, viši sudija jeste Bog i njegov sud je večan. Na Božić se molimo da svetlost rođenja Hristovoga obasja i one koji čine nepravdu, da ih urazumi i uvide – to mi je sveti patrijarh Pavle često ponavljao – da zlo dobra doneti ne može nikome. Oni čine štetu ne samo prema srpskom pravoslavnom narodu nego i sebi. Ali oni to ne vide. 

Da li mi se učinilo ili ste nekoliko puta rekli – sveti patrijarh Pavle? 

On nije kanonizovan, ali ja ga tako doživljavam. Nemam nimalo sumnje da će zvanično biti upisan u svete. To su samo tehničke stvari. 

Ako izuzmemo tehničke stvari, za vas je Pavle sveti? 

Tako je. Sigurno. 

Da li je naša crkva jedinstvena u pogledu Kosova i Metohije i rešavanja njegovog statusa? 

Crkva je uvek jedinstvena. Iako spolja možete imati drugačiji utisak.