Paunovo perje (ne)zavodi paunice

ORNITOLOGIJA
Ko se nadao da će među znalcima posle toliko vremena leteti perje zbog paunovog perja? Da li je slavni prirodnjak Čarls Darvin zgrešio pripisujući ptičjem repu seksualnu privlačnost? Šta to u paunovoj šarenoj perjanici kojom se šepuri privlači ženke?

Teoriju polnog odabiranja „otac evolucije” načeo u delu, skraćeno zvanom „Poreklo vrsta”, a kasnije i tome posvetio celu knjigu. Već tada se zapitao da li izbor zgodnih mužjaka koji načine ženke razlog što ih je toliko gizdavih među pticama i drugim vrstama. Uzeo je za primer pauna s velikim repom (to su, u stvari, produžena trtična pera), načičkanim sjajnim okcima, i objasnio da se paunice pare samo s mužjacima koji imaju dugačke. Zapazio je, čak, da ih šire u perjanicu kada se udvaraju ženkama.

Od svih zamisli pokazalo se da je ova najmanje ubedljivo obrazložena.

Potonji prirodnjaci, svejedno kojeg usmerenja, gložili su se da li to tačno ili nije; naposletku je prevladalo uvrenje da je uređavanje mužjaka, pa i u pomenutom slučaju, u službi ostavljanja potomstva.

Najnovije protivrečno proučavanje japanskih istraživača nije, međutim, iznedrilo nijednu potvrdu pretpostavci da paunice biraju paunove s razgranitim repovima za parenje, zatočivši je tako u svetilište znanja. Mariko Takahaši i Tošikazu Hasegava sa Univerziteta Tokio izučavali su dotične ptice od 1995. do 2001. godine. Kakvoću repa procenili su na dva načina: merenjem dužine i prebrojavanjem okaca kada mužjaci poput lepeze rašire svoju perjanicu.

Zatim su ispitali da li se ženke sparuju s mužjacima okićenim najboljim perjem.

Za sedam godina su posmatrali 268 uspešnih parenja i, na veliko iznenađenje, otkrili da paunice stupaju u odnose s paunovima slabijeg perja isto kao i sa onima čije je duže i drečeće. Iz toga su zaključili da paunovi skuti nisu polno najprivlačniji paunicama, što je suprotno teoriji Čarlsa Darvina koja opisuje seksualno odabiranje.

Nalaz je odmah odbacila Marijen Pitri, ekolog ponašanja na Univerzitetu Njukasl, istakavši da su japanski istraživači propustili da nađu ikakvu povezanost. Čini se da su zapostavili rezultate tri prethodna odvojena istraživanja koja su povezala uspeh u sparivanju i oblik repa. I brže-bolje zaključili da, uopšteno, paunice ne vole više paunove s bogatim perjem.

Mariko Takahaši uzvraća da, upravo, nedostatak veze daje važnost ovom ispitivanju. I ukazuje da rast paunovih skuta zavisi više od odsustva estrogena (ženski) nego od prisustva testosterona (muški polni hromon), što potkopava pretpostavku da rep ima ulogu u parenju. Ko je sve do sada brinuo da li je paunov ukras bio pod uplivom estrogena? – pita Mariko Takahaši.

Odričujući podaci se, nažalost, retko obelodanjuju i retko razmatraju.

Adelin Lojo, stručnjak za paunove na Univerzitetu Pjer i Marija Kiri u Parizu, ponavlja upozorenje Marijen Pitri, naglašavajući da japanski naučnici nisu razmatrali seksualnu poruku (signal) u celini, ograničili su se samo na prebrojavanje okaca na perima i merenju dužine perjanice. Ni broj okaca nisu povezali s parenjem, zaključivši da paunove skuti ništa ne saopštavaju.

A paunova lepeza je, upravo, najviše do sada izučavana.

Nije presudan samo zbir okaca, bitni su gustina rasporeda, obrazac po kojem su poređani i kakve su boje. Znalci sa Univeziteta Tokio ovo poslednje ni ne pominju.

Luiza Baret, izvrši urednik časopisa „Ponašanje životinja” koji je objavio članak japanskih naučnika, odgovara da je opaska u vezi s obojenošću perja tačna, ali da su potpisnici pretresli sva ostala gledišta koja se tiču repa i da nisu našli ikakve dokaze. „Priča je, očigledno, složenija i zaimljivija”, podvlači ona, „niko neće biti zadovoljan i smatrati da je zagonetka odgonetnuta”.