Sedam decenija neprestano uz „Politiku”

Sa ra­do­šću se pri­se­ća ne­kih, za nje­ga za­ni­mlji­vih na­slo­va ko­je su u „Po­li­ti­ku” traj­no uti­snu­li no­vi­na­ri Mi­ro­slav Ra­doj­čić, Đu­ka Ju­li­us, Ni­ko­la Le­kić, Ri­sto Ba­jal­ski, Živ­ko Mi­lić, Jurij Gustinčič...

– To su za­i­sta bi­li slav­ni do­pi­sni­ci. Se­ćam se na­slo­va iz 1952. ko­ji je Ra­doj­čić dao tek­stu ka­da je ma­đar­ski fud­bal­ski tim na „Vem­bli­ju” po­be­dio En­gle­ze sa šest pre­ma tri: „Da­nas pod po­tmu­lim lon­don­skim sun­cem na Vem­bli­ju pro­pa­da en­gle­ska fud­bal­ska sla­va”. I Ni­ko­la Le­kić, do­pi­snik iz Ri­ma, bio je baš du­ho­vit sa na­slo­vom o jed­nom pro­mu­ćur­nom Ri­mlja­ni­nu ko­ji je na jav­nom ve-ceu u Ri­mu na­pi­sao: „Ve­li­ke su pa­pe, ve­li­ki kra­lje­vi, a kad do­đu ov­de svi su rav­ni me­ni” – pri­se­ća se Ni­ko­la. 

Dok sla­vi svoj 90. ro­đen­dan u kru­gu po­ro­di­ce ko­ja, na sre­ću, ni­je ma­la, ovaj vi­tal­ni de­ka ot­kri­va šta ga či­ni du­go­več­nim, iako ga ži­vot ni­je ni­ka­da ma­zio.

– Pri­sta­li­ca sam fi­zič­ke ak­tiv­no­sti. Sva­ki dan se kre­ćem, ne gle­dam u kr­šte­ni­cu, a tru­dim se i da se hra­nim zdra­vo, ako je to uop­šte mo­gu­će u da­na­šnje vre­me. Al­ko­hol ni­sam pio, a du­va­na sam se od­re­kao baš odav­no. Ipak, si­gu­ran sam da je taj­na mo­je vi­tal­no­sti u ča­ju. Pi­jem ga sva­ko ve­če već 44 go­di­ne. U ži­vo­tu sam sa­ku­pljao le­ko­vi­to bi­lje, a to ra­dim i dan-da­nas u oko­li­ni Ava­le – is­ti­če Ni­ko­la i do­da­je da se u nje­go­voj šo­lji­ci na­đe od tri do se­dam le­ko­vi­tih bi­lja­ka, a naj­vi­še su za­stu­plje­ni haj­duč­ka tra­va, kan­ta­ri­on, maj­či­na du­ši­ca, bo­kvi­ca, na­na, ma­tič­njak, pod­bel i ka­mi­li­ca. 

– To su uni­ver­zal­ne bilj­ke, do­bre za sto­mak i plu­ća, i tre­ba sva­ko da ih pi­je – po­ru­ču­je on. 

Ovaj Li­ča­nin pro­veo je u Apa­ti­nu 56 go­di­na, a od 2001. je si­lom pri­li­ka, zbog bo­le­sti su­pru­ge Mi­ce, po­stao i zva­nič­no Be­o­gra­đa­nin. U pen­zi­ju je oti­šao 1974, a u bra­ku bio 57 go­di­na. 

– Mla­di tre­ba da zna­ju da, sem lju­ba­vi, brak pod­ra­zu­me­va i raz­u­me­va­nje i po­što­va­nje. U mo­jem ni­je bi­lo ne­su­gla­si­ca, vo­le­li smo se i po­što­va­li. Ta­ko tre­ba i mla­đi da raz­mi­šlja­ju, a ne da be­že od brač­ne za­jed­ni­ce i oba­ve­ze – uve­ren je Ni­ko­la. 

Po­što ima i pre­vi­še slo­bod­nog vre­me­na, kra­ti ga či­ta­njem. Sre­ćan je jer ga oči do­b­ro slu­že i da­lje. Tre­nut­no je oku­pi­ran Sa­ra­ma­go­vim knji­ga­ma, uvek se ra­do vra­ća Gor­kom i Do­sto­jev­skom, ali je nje­gov pi­sac ipak bio i ostao Le­njin.

– Nje­go­vo de­lo „Dr­ža­va i re­vo­lu­ci­ja” za me­ne je re­vo­lu­ci­o­nar­na bi­bli­ja. Iako ne ve­ru­jem u Bo­ga, pro­či­tao sam i Sta­ri i No­vi za­vet, kao i Ku­ran – is­ti­če ovaj pen­zi­o­ner. 

Do­ne­dav­no je če­sto na­vra­ćao s dru­go­vi­ma u ka­fa­nu „Kor­ča­gin” i ka­fić SFRJ, ali po­što su nje­go­vi sa­bor­ci oti­šli na več­ni put, sa­da ka­že da ne­ma s kim da ide ta­mo. Ak­ti­van je je­di­no u Sa­ve­zu bo­ra­ca Sr­bi­je, jer je i sam bio uče­snik NOB-a, od svo­je 15. go­di­ne.