Beograd me je omamio mirisom lipa

Danilo Kiš vam je bio prijatelj, sa celom plejadom srpskih glumaca ste radili brojne predstave. Čega se sa nostalgijom setite?

O velikom prijateljstvu između Danila Kiša i mene, o našoj priči, mogli bismo obaviti poseban razgovor, jer je to jedan od najvažnijih susreta mog života. Prvi put sam ga sreo u Ateljeu 212 sredinom sedamdesetih, taj susret se pretvorio u životno prijateljstvo. Između nas je bila prava muška ljubav. Moglo bi da se mnogo govori o književnim zasedama, o intelektualnim atentatima na njega i njegovoj dubokoj patnji zbog tih izdaja. Jedne večeri kad je već bio napustio Beograd, imali smo sastanak u Parizu u jednom teatru. Sedeo je u foajeu, za jednim već postavljenim ogromnim stolom, za stotinjak gostiju. Bilo je premijerno veče. Imao je piće pred sobom. Oči crvene, a ja ga pitam: „Pa dobro, od kad si tu?” „Od sinoć... gledao sam generalnu, ne valja ništa, a traje četiri sata”, odgovara. „Sedi, nemoj ići unutra, hajde da pričamo malo o Beogradu”, kaže. Taj Beograd je nosio u sebi kao nešto najlepše i najbolnije.

Po čemu Beograd pamtite?

Taj moj Beograd je bio lud, talentovan, nežan i zao. I omamio me neverovatnim mirisom lipa koji je budio u nama svaki skriveni instinkt. Taj Beograd mi nije samo poklonio Danila i ostale divne prijatelje, sa kojima sam često sedeo do ujutro u Klubu književnika. On mi je poklonio i Mikija Manojlovića, koji je još mirisao na akademiju, a sa kojim sam u Narodnom pozorištu radio puno predstava. Naša ekipa je bila nezaboravna. Dobrila Stojnić, Miša Žutić, Stanislava Pešić, Olivera Marković, samo su neki od njih.

A kako zaboraviti Atelje 212 i Miru Trailović, Jovana Ćirilova, Borislava Mihajlovića Mihiza, Dragana Nikolića, Milenu Dravić, Miru Stupicu... ili JDP sa Brankom Cvejićem, Rahelom Ferari, Mirjanom Karanović, Ljubom Tadićem, Viktorom Starčićem... i još koliko njih nosim u svom srcu iz tih vremena! Beograd mi je darovao i avanturu u Beogradskom dramskom pozorištu, a iz mojih ljubavnih pozorišnih sećanja ne mogu izostaviti tadašnji fenomenalni ansambl „Boška Buhe”. I zaključio bih svoje sećanje sa jednim magičnim stolom kod Ive i Bude, gde sam često sedeo sa Goranom Markovićem, Srđanom Karanovićem, Brankom Baletićem, Dušanom Makavejevim i nezaboravnom Nadeždom Petrović i gde je rado navraćao Danilo.

Svet koji pokazujete u predstavi „Noćni život” je ružan. Da li se radnička klasa izgubljena u svakodnevici pretvorila u malograđane? Zašto muškarci u ovoj predstavi imaju pravo da budu ono što jesu, ali ne i žene?

Čini mi se da svet koji pokazujemo u „Noćnom životu” nije, nažalost, toliko ružan kao što je u stvarnosti. I nismo išli na imitaciju realnosti, jer pozorište nije imitacija realnosti, nego nastojanje njene sinteze. Rekao bih da, nažalost, finansijski „liberalizam” sve danas učini da likvidira ostatke radničke klase. Nastojanje da se „pametna” industrija seli u azijske i indijske prostore, da se dakle investira tamo gde je čista eksploatacija radnika moguća bez sindikalne diskusije, definitivno se realizuje. Jasno je da je danas gotovo postao luksuz biti radnik u Evropi. Zabrinjava to što intelektualna klasa pokazuje samo znakove površnog bunta i ne bavi se više problematikom destrukcije socijalne države. Naravno, jedan od prvih ciljeva te destrukcije su kulturne institucije, a mi sedimo i gledamo. Što se tiče žena u predstavi, videćete da je njihova nemoć, potpuno ravna muškoj nemoći. Nisam od onih koji je ikad pristao na različitosti žene i muškarca u društvenom, rodnom i umetničkom smislu. Naprotiv, smatram da smo svi u istom blatu. Mislim da pored svih mojih nedostataka, danas, imam još jedan veći, a to je što sam bio i ostao marksista.

Da li je u ovom vrtlogu vremena pobuna moguća?

Očekujem i nadam se da će jedan talas bunta srušiti impotentnu politiku Evrope, koja je nedvosmisleno u službi finansijskog kapitala. Taj revolt možemo očekivati jedino u Nemačkoj i u Francuskoj upravo zato što su to mladi ljudi koji su daleko više obrazovaniji od ostalih u Evropi. Dakle, nije teško predvideti da će eventualno zaduvati jedan novi vetar političkih novosti i stvoriti jednu pijavicu koja će srušiti ovu katastrofalnu neoliberalističku politiku. I nadajmo se da će to biti uskoro. A tu oluju mogu pokrenuti samo mladi ljudi. Nažalost, projekt uništavanja radničke klase je gotovo završen, dakle od njih ne možemo ništa očekivati.

U današnjem svetu novac postaje bog. Kako se ta konstatacija uklapa u vašu spoznaju sveta budući da vas oni koji vas bolje poznaju predstavljaju kao nepopravljivog maštara i sanjara? Nedvosmisleno je to da su pod firmom demokratije odavno građanske stranke uvežbale igricu koju možemo nazvati „diktatura – dizanje ruku”. Na primer, u Italiji glasate za jednu stranku, izaberete jednog poslanika i on, po svojoj volji posle izvesnog vremena, pređe u drugu stranku i počinje da se bavi politikom, za koju vi sigurno niste i ne biste nikad glasali. Taj valcer poslanika je sredstvo koje se normalno praktikuje. Ne samo to, navikli smo odavno da glasamo za programe koji traju samo za vreme izborne kampanje. Jer posle pobede niko to ne realizuje. Naprotiv, ako se nešto realizuje, obično se realizuje ono suprotno od obećanog. Rekao bih da od platonske demokratije nije ostalo baš ništa. Zar nije došlo vreme, da ponovno raščistimo koncept „što je to demokratija”. Nikad u posleratnoj istoriji sistemi koji se smatraju predstavnicima demokratije nisu više bili u rukama arogantnih i korumpiranih političara nego danas. Ako smo uništili radničku klasu, ako je nedvojbeni napad na srednju klasu putem poreza i uništavanje socijalne države u punoj snazi, znači da smo stvorili novu nepodnošljivu klasu koju ćemo nazvati starim imenom „politička oligarhija”. Tužno je to da se ono što govorim odnosi na sve pokrete, desnicu, centar i levicu, jer kad pažljivo gledamo tu političku arenu, koja odlučuje o našoj budućnosti, lako primećujemo da se svi gladijatori s veseljem kolju na centru.

Tvrdite da Zapad ne razume Slovene. Zašto su Sloveni za njih crna rupa?

Da, iako su kulturne institucije Zapada u poslednjih dvadesetak godina pokazale više interesa prema slovenskim kulturama nego u prošlosti, delimično zato što je izvestan broj slovenskih naroda ušao u EU, ipak ta ogromna rupa neznanja u kulturološkom smislu daleko je od toga da bude popunjena. Teško je nadoknaditi u tako kratkom vremenu jednu višestoletnu ignoranciju koja je proizvedena od jednog autističnog – zapadnog samozaljubljivanja u sebe i koji bismo bez razmišljanja mogli nazvati kulturnim imperijalizmom.

To se reflektuje i u politici i nema potrebe da o tome govorimo, jer smo to bolno primetili u nedavnoj prošlosti. U svakom slučaju, dan u kojem Zapad bi zaista spoznao i shvatao vojsku slovenskih genijalnih pesnika, pisaca i intelektualaca i kulturnih pokreta koji od ovih prostora preko Rusije stižu sve do Japanskoga mora i dalje je vrlo dalek.