Gorka istina duše

Nenadmašan u ležernosti i lirskom pripovedanju Turgenjev u svom delu „Mesec dana na selu” priča o ljubavi, misteriji, sreći, tragediji, bolesti... Kojim pozorišnim sredstvima ćete rusku klasiku ovoga put približiti senzibilitetu savremenog čoveka?

U komadu „Mesec dana na selu” osećaju se odjeci Gogolja i preteče Čehova. Na koji način? Turgenjev se bavi lavirintom duše. Gogolj je umeo da otkrije u individuama najednom spoznatu „litost”, pojam iz ruskog jezika koji Milan Kundera objašnjava kao iznenada doživljeno stanje neke otužnosti rođeno pogledom na naglo otkrivenu vlastitu bedu. Čehov se, pak, bavio, naglo probuđenim čežnjama u čoveku, čežnjom za srećom, onim što slutimo da ona jeste, intuitivno osećamo, često bez sposobnosti da to rečima objasnimo. Kod Turgenjeva ima studije i jednog i drugog aspekta u čoveku. Komad preispituje misteriju ljudske prirode koja paradoksalno teži miru i spokoju, a u isto vreme čezne za burnijom i višom temperaturom, onom koja može da pruži osećaj da smo živi u punom kapacitetu. U takve visine, na tako visoku temperaturu može da nas lansira zaljubljenost. Ona ima tu moć, jer je ona eliksir, ona omogućava da se osetimo mlađim, vitalnijim, ona je kao neka repriza proleća u duši. Međutim, po mom mišljenju, Turgenjev zapaža da je gorka istina to što duša ne može dugo da opstane na tako visokoj temperaturi.

Mudro, tačno, osetljivo delo„Mesec dana na selu” ujedno je nežna skica aristokratskog života. Kako i kada čovek podleže zlu? Gde u čoveku stanuje ljudskost i na kojoj tački ona atrofira?

Čeznemo za uzbuđenjima, za zanosom, a kada nam sudbina pruži taj osećaj, mi jedno vreme uživamo u plamenu vatre u sebi, ali on čini da se osećamo izgubljeno, nestabilno, teško se kontrolišemo. Štaviše, javlja se u nama ono prokleto osećanje sopstvene prolaznosti. Zato je i starenje, kao jedna od najbolnijih činjenica, tema u ovom komadu. I zbog svega ovoga težimo da se vratimo u ono prvobitno stanje ugašenosti, žudimo za „bljutavim mirom”, kako kaže jedan od likova u Turgenjevljevom komadu. Da bismo oživeli ove teme u našoj predstavi postavili smo ova pitanja, bez dociranja i didaktičkih poruka, jer to nije svojstveno senzibilitetu ovog pisca. Glumci, moji saradnici i ja, okrenuli smo se potrazi za istinom i suptilnim pozorišnim sredstvima.

Junaci Ivana Sergejeviča Turgenjeva iskušavaju ljubav. Ljubavi se danas radije sećamo, nego što je doživljavamo. Koju istinu o čoveku ćete ovoga puta ponuditi publici?

Glumačka igra satkana je od istinite proživljenosti. U našoj predstavi publika će, nadam se, uživati u začudnosti i naročitosti majstorski odigranih svesnih i nesvesnih razumskih i emocionalnih procesa u likovima, u kontrapunktiranju lakoće i neobaveznosti svakodnevnih unutrašnjih misli i duševnih stremljenja, i, na drugoj strani, burnih strasti. Glumci svoju igru slikaju finim četkicama, nema grubih neizoštrenih poteza, nema opštih tonova. Težimo da to kompleksno tkanje sačinjeno od emocija i misli izrađujemo uz pomoć istine, mere i mašte, surovo precizno, bez opštosti i hinjenja strasti.

Novo scensko čitanje ruskih klasika je uvek dobrodošlo. Često, kao i kod Turgenjeva savremeni čovek se izgubi, luta po magli sopstvenih sudbina. Gde nalazite paralelu sa današnjim vremenom?

Smatram da je ovo jedan od onih komada koji su aktuelni bilo kada i bilo gde. Mogu da iz svog intimnog iskustva povučem paralelu sa „našim vremenom”, ovde i sada, promišljajući poziciju duše u ovoj našoj sumornoj stvarnosti. Ne volim da povlačim takve paralele, ali razumem da je gledaocima katkad potrebno da budu usmereni, podstaknuti da gledaju klasiku ovog tipa. Dakle, ja imam četrdeset godina, imam puno razloga da budem srećna i da se osećam ostvareno i ispunjeno. Zahvalna sam na tome. Osećam se privilegovano. A ipak ne mogu tako da se osećam 24 sata dnevno. Dominantno raspoloženje koje me inficira kada izađem na ulicu, uđem u prodavnicu ili učestvujem u saobraćaju jeste neka vrsta depresije i frustriranosti. Razočaranosti. Žudnje za boljim.

Koliko danas umetnik ima priliku da se pokaže i dokaže budući da je reč neizvesnost naš savremenik?

Čini mi se da ljudi ovde često osete u sebi onaj prokleti osećaj da je pravi život negde drugde, kao kada u praznini svoje sobe slušate zvuke neke dobre žurke koji dopiru iz komšijinog stana. Čujete žamor, čujete smeh, možda uhvatite sebe kako žalite što niste na tom mestu već ste tu gde jeste. Možda razmišljate o tome da se iselite u drugu državu. To je žudnja za lepšim, punijim, dubljim doživljajima, ona je po mnogo čemu i iracionalna, to je nada da će neka sila ući u vaš život i preseliti vas duševno na lepše i bolje mesto. To su impulsi u svakom biću koji se s vremena na vreme javljaju. Turgenjev kao da poručuje da je stanje zaljubljenosti preseljenje u neku drugu dimenziju. Ono je fenomenalno. Pisac nije ciničan, on se oduševljava bićem koje voli. Alu, uočava bolnu životnu činjenicu da takav raj ne može da traje večno. Rastužuje ga to i smeje se tome u isto vreme. To je prokletstvo. Možda čak civilizacijsko. Ljudi se usmeravaju da budu smireni, stabilni, a tako su uzbudljivi kada ispadaju iz ravnoteže zbog ljubavi, zbog strepnje, zbog nekog duševnog potresa. Tada su najživlji i najsenzibilniji. Prisećam se koliko je bilo lepote i života i duha u ljudima dok su trajali protesti protiv Slobodana Miloševića. Kako su ljudi bili veličanstveni u svom gnevu, i prkosu, koliko su bili slobodni i duhoviti. Imali su san, imali su u sebi vatromet žudnje za životom. I onda se posle nekog vremena ona uspava. A tako izgleda mora da bude, primećuje Turgenjev. Zašto?